Podeli
ranko pivljanin
Foto: Promo

Žao mi Miroslava Lazanskog. Potegao iz Moskve, dok mu se još nije ni osušila crveno bela farba na zidovima ambasade Srbije koju je prekrečio u boje njemu omiljenog kluba, da u Beogradu dočeka Sergeja Lavrova i – ćorak. Šef ruske diplomatije, uz objašnjenje da je imao kontakt sa kovid zaraženom osobom, otkazao posetu Srbiji ( uzgred i Bosni) i otišao u samoizolaciju, pa je Njegova Ekselencija, obešenog nosa, srolala crveni tepih za svečani doček, po kome je počeo da izvlači bele pruge i otišao do „gospodina Fokusa“ na pokojni B92 da objasni svoj molerski poduhvat.

Tamo je izreklamirao sponzore koji su finansirali radove na ambasadi (okapnice, prozore, plastificiranu fasadu…) i objasnio otkud ideja za neobični fasadni dizajn. Čovek navija za Crvenu Zvezdu, a kad je već u poziciji da odlučuje, ko veli, što da ne da svojoj delijskoj duši oduška i zašareni ambasadu onako kako njegovom oku i srcu prija. Pripomenuo je kako se ni dva domara , inače ljuti „partizanovci“, nisu bunili. Jedino su, verovatno, rasle zazubice Vladimiru Đuki Đukanoviću, još jednom naprednjačkom stručnjaku za krečenje i fanu kluba sa Marakane koji je sa zavišću gledao na molerske radove Nj.E. Lazanskog, nesrećan što te četke i kante sa bojom nisu bile u njegovim rukama.

Stvarno, šta je vojno-političkom stručnjaku opšte prakse, koji se na vreme prekomandovao u „esenes“ ešalon i kao nagradu dobio prekomandu u Moskvu, trebao taj kolorni incident sa ambasadom i njena identifikacija sa bojama jednog fudbalskog kluba? Hir? Jeftin štos? Glupost? Nedostatak takta za jednog diplomatu?

Od svega toga pomalo, ali najviše naprednjačko poimanje stvari, koje je usvojio i dojučerašnji komentator „Politike“, a ono državu poistovećuje sa vladajućom partijom i njenim epigonima pa je, po principu „može mi se privatizovanja“ i funkcije i resursa , redizajnirana i fasada naše ambasade u Rusiji. Kolega Lazanski je vispreno ukapirao kako stoje stvari i na prvoj krivini ostavio sopstveni pečat provincijalne bahatosti, te opredeljujuće karakteristike i odrednice naprednjačkog mejnstrima po kojoj je moguće ( a i poželjno) podići sebi neki drečeći spomenik, sve u ime državotvornosti, patriotizma, zapravo najsebičnijeg poriva da se demonstrira moć koja se ne može dovesti u pitanje.

A i ako je neko problematizuje, u pogonu je oprobani mehanizam stigmatizacije takvih ljudi kao mrzitelja, sitnih duša i zadušnih baba koji ni sopstveni stan nisu u stanju da okreče a nalaze zamerke jednom takvom kolosalnom poduhvatu kakav je na svoja nejaka pleća preuzeo Lazanski. Kako reče, njegov izlet u moleraj državu nije ništa koštao državu, već je sve urađeno parama sponzora ( gospodin Zdravković, gospodin Vuković, gospodin Jevđević, braća Bajramović…) čime se htelo podvući kako je on Srbiji uštedeo pare, pa je, valjda, normalno da u tom aranžmanu na svoju ruku, malo izađe u susret i sopstvenoj zvezdaškoj strasti i zašareni ambasadu tako kako je zašarenio. Ja sam pribavio pare, ja ću da odredim i boju farbe.

Postoji tu samo jedan mali problem. Pomenuta ambasada je vlasništvo države Srbije i svih njenih građana, među njima i onih koji, između ostalog, navijaju i za Partizan i za Slobodu iz Čačka i za Napredak iz Kuševca i za Novi Pazar… i tako dalje, pa je opravdano pitati se da li je favorizacija jednog kluba možda malkice zasmetala tim ljudima, od čijeg novca se izdržava gospodin Lazanski i još šezdesetak ambasadora po svetu. Plate njemu i osoblju i sredstva za komunalne i ostale troškove ne namiču se od sponzora već se dobijaju iz budžeta u koji novac uplaćuju i „grobari“ i „firmaši“ i „invalidi“ i „plava unija“ i „junajted fors“… Šta ćemo sa njima? Nisu li oni malo i nepravedno uskraćeni ili će sada krenuti dizajniranje ambasada Srbije po svetu, u zavisnosti od navijačkog opredeljenja konkretnog ambasadora.

Osim toga, znajući koliko se navijačke grupe u Srbiji „vole“, da nije možda ambasador Lazanski rizikovao da mu neki od ostrašćenijih pripadnika suprotnih navijačkih tabora, ukoliko ga put nanese u Moskvu, malo svrati do ambasade i izvrši estetsku intervenciju i korelciju po fasadi u skladu sa svojim navijačkim uverenjima, pa da opet mora da moljaka sponzore, suče rukave i vata se četke i valjaka.

Sve dok jednog dana ne zaključi kako je bilo najpametnije i najcelishodnije fasadu okrečiti kako Bog miluje u neku neutralnu boju koja neće smetati ničijem oku, a naročito neće buditi zlu krv kojoj smo, na žalost, skloni pa i kad je na našu štetu.

Usput, živo me zanima još jedna stvar. Da je, kojim slučajem, vrhovni poglavar koji ga je poslao u Moskvu navijač „Partizana“ ( ili, zašto da ne, „Vojvodine“ ili „OFK Beograda) da li bi gospodin ambasador Lazanski malo više vodio računa o izboru boja i pruga ili bi rizikovao sa svojom crveno-belom „ultras“ estetikom? Nešto sumnjam.

A što se tiče gospodina Lavrova koji, navodno, zbog neopreznog „kovid kontakta“ nije došao u Srbiju, sve su prilike da je u pitanju nešto drugo i da je ruski šef diplomatije „potonuo“ u samoizolaciju da bi izbegao neke druge kontakte i srpskoj strani poslao još jednu poruku, posle „šeronstonskog“ tvita Marije Zaharove i Putinovog otkazivanja posete. Sportski rečeno, treća lična pred isključenje i to bi Lazanskom mogao da objasni onaj budući košarkaški trener koji je onomad „krečio“ po Vašingtonu. Ne vole Rusi, i ne samo oni, ove što očas posla menjaju navijačke boje. Džabe si krečio, druže Lazo, moraće to ispočetka.

Komentari

Vaš komentar