Piše Ivan Mrđen: Zapis iz nepostojećeg dnevnika

Prvi put smo ga potražili u tom staračkom domu u septembru prošle godine, u povratku sa vikenda u Subotici, jednog od dva kojima su nas naša ćerka Milena i zet Kameron častili za godišnjicu braka (drugi je bio u Novom Sadu). Prethodno smo svratili u selo između Kikinde i Nove Crnje, gde je on potpuno sam živeo skoro dve decenije, pa su nam u lokalnoj prodavnici rekli da je još u januaru prebačen u Zrenjanin, ali zbog strogih mera u vezi sa koronom tamo nam nisu dali ni da ga vidimo, ni da se čujemo s njim.Kasnije smo saznali da su mu zbog šećera odsekli desnu nogu do pola butine, da se kreće u invalidskim kolicima, da mu je penzija nedovoljna i za taj „državni dom“ sa više od 350 korisnika, da nema para za protezu, da nema nikakve kontakte sa sinom i ćerkom, da ga od naših drugara posećuje samo Slavko Nanević, zvani „Antra“... Sve u svemu tužna jesen jedne burne životne priče...A onda je u januaru ove godine korona odnela i Slavka, pa sam nekako prećutno preuzeo da umesto njega brinem o „Bobanu“. Uz „bolje da ja brinem o njemu nego on o meni“, što je Mira razumela mnogo bolje od naših ćerki... Prvi paket sa cigaretama, kafom, slaninom, nešto konzervi i slatkiša odneli smo u februaru, a on se, uz svu zahvalnost, našalio što u kutiji nije bilo i „nečeg konkretnog“, tako da smo ovog puta flašu švepsa napunili odličnom rakijom našeg prijatelja Steve. Uz uskršnja jaja, eto i njemu oba praznika...

Na žalost, u februaru ga nismo videli, jer se u njegovom bloku pokvario lift, zbog čega nije mogao da sa trećeg sprata siđe do kapije, kao što je to učinio ovom prilikom. Stajali smo na prijatnom majskom suncu petnaestak minuta, mi na ulici, on iza ograde, pričali one gluposti koje ljudi obično pričaju kad nekog posete u bolnici, nevešti pokušaji da se ne pominje realna situacija i da se utisci sačuvaju za sebe, nekako nam i lakše bilo da za sve okrivimo pandemiju i da neku bolju i veseliju priču odložimo za neko naredno viđenje „kad sve prođe“...U taj paket iz februara stavio sam i uvećani detalj jedne nešto šire slike sa venčanja naših prijatelja Spomenke i Branka Arbutine 23. decembra 1973. godine, na kojoj štrči njegova glava iznad nas „sa mladoženjine strane“. Ovom prilikom smo mogli samo da konstatujemo da dve trećine naših drugara sa te fotografije više nisu na zemaljskoj strani života: Dragan Jovanović „Dadica“, Miodrag Vasić „Lale“, njegov brat Mihailo zvani „Mika“, Ljubomir Najdeski zvani „Pupe“, Slobodan Milošević zvani „Gušter“, Tomo Nevrt iz Sarajeva, već pomenuti Slavko, sve sa tadašnjim mladoženjom poznatijim po nadimku „Albanac“...„Putuje moje društvo i ja čekam na red“ - najtačniji opis ovog našeg razređivanja sadržan je u tom jednom stihu iz čuvene „Pesme o jednom petlu“ Đorđa Balaševića (1953-2021), čiji smo grob Mira i ja pohodili u povratku iz Zrenjanina. Nije baš usput, ali lep dan i prazan drum, nas dvoje već navikli da se subotom negde smucamo, pa smo se tako posle kraćeg lutanja po Novom Sadu našli kraj spomenika na kome je uklesano „Bez crne bela ne bi vredela“, stih iz „Portreta mog života“.

Malo smo lutali i po groblju „Lisje“, tamo na Detelinari, ali nam neko reče „danas je ovde puno muzičara, neko će već znati gde je Đole sahranjen“, jer je baš te prve majske subote na večni počinak ispraćen poznati klavijaturista, kompozitor i aranžer Aleksandar Banjac (1976-2021). Tako je bilo...U povratku na radiju – Balašević. Već sam pisao da ga muzički urednici, sad kad ga nema i kad više ne raskopava „dno dna“, puštaju čak i nekususno često, ali i dalje paze da ne zakače kakvu aluziju na ovo „zlatno doba“, pa se čuju uglavnom ljubavni pesmičuljci, tek da se vrti ringišpil... Nekima nije baš po volji ni njegov „Duet“, napisan povodom smrti Kemala Montena (1948-2015), a meni bi najviše legli baš stihovi iz te balade za nezaborav: „Al’ tako ponekad, sa mesta se ne pomakneš a opet svima odmakneš. Nekad ostati znači trajati!“