Piše Ivan Mrđen: Sa mnom više nema šale

Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

U obućara, kažu, najgore cipele. Tako i mi, ako još uopšte možemo da se nazovemo novinari, nismo baš vični kad treba da poradimo na sopstvenom marketingu. Ponekad se taj naš lični PR (Public Relations) pretvori u “potpuno rasulo”, kao u sjajnoj komediji Nebojše Romčevića (pogledajte, kad bude moguće, u Ustanovi kulture “Vuk”).

Izuzetak je, tek da potvrdi pravilo, kolega Bojan Ljubenović, koji svaku svoju knjigu “tako dobro izreklamira da pre proda treće izdanje nego što je odštampano drugo”, kako je to jednom primetio naš zajednički prijatelj Zoran Nikolić “Zozon”. Šalu na stranu, kako se to radi moj komšija iz Kaluđerice je upravo pokazao sa romanom “Da je bolje ne bi valjalo” (“Laguna”, Beograd, 2021.), a ništa lošije nije prošao ni sa knjigom “Pisma iz Srbije”, koju neprestano doštampava i dopunjava još od 2016. godine.

Nema boljeg dokaza za tvrdnju sa početka ovog teksta od toga da sam potrošio već trećinu raspoloživih karaktera (po dogovoru sa kolegom Stojanom Drčelićem, sad mogu da vas gnjavim sa najviše 3.100 slovnih mesta), a da još nisam objavio da je u štampi četvrta knjiga mojih komentara iz “Blica”, pod naslovom “Sa mnom više nema šale”.

Posle “Sa Beogradom na Ja” (2004-2010), “Sa Tadića na Vučića (2011-2013) i “Sa nadom u malo sutra” (2014-2017) došlo vreme da završim inventar u tom dućanu, popisom tekstova što objavljenih što neobjavljenih od 4. januara 2018. do 4. maja 2020. godine. Tog dana sam se “sa licima i stvarima” preselio na novu adresu, a da li će i od svih ovih “Piše Ivan Mrđen…” biti nešto u tvrdim koricama to ne zavisi samo od mene… Treba nešto i da prodam od prethodnih knjiga, a ne samo da se uzdam u “pomoć prijatelja” (i ovog puta moram da se zahvalim za donaciju iz “Multikom group”).

U tom smislu nije bez značaja da je i za ovu četvrtu, koju upravo štampa moj prijatelj Aleksandar Peršić, naslovnu stranu ilustrovao Marko Somborac, predgovore su napisali Slobodan Đukić (za 2018. godinu), Seška Stanojlović (2019.) i Aleksandar Stojadinović (koliko smo za’vatili od 2020.), fotografije je obradio Petar Živojnović, a sve je spakovao i učinio da baš lepo izgleda Ivan Hrašovec.

Jedan od skrivenih aduta za očekivanje malo bolje prodaje je činjenica da je u ovoj knjizi ukupno pomenuto 1.770 imena, da baš ne kažem ličnosti, jer ima tu svakakvih likova. Najviše, na žalost, On, što kao Aleksandar Vučić, što kao “predsednik svega ovoga” – 19 plus 46, ukupno 65 puta.

Zbog toga smatram da je pravi šampion ove moje knjige Novak Đoković, koji je pomenut 51 put. Ruku na srce, najviše zahvaljujući činjenici da sam u ovom periodu uživo pratio sva tri Australian opena, zbog čega su u mom spomenaru visoko kotirani i Rodžer Federer (19), Rafael Nadal (17), te Viktor Troicki, Filip Krajinović, Dušan Lajović, Dominik Tim i Serena Vilijams (svi po deset puta).

Od političara tu su još Slobodan Milošević (15), Boris Tadić (12) i Dragan Đilas (pomenut 10 puta), koliko i lik koga prepoznajem kao beogradskog Iznoguda (‘oće da bude kalif mesto kalifa).

Od kolega, što novinara što satiričara, najčešće su gostovali u mojim komentarima Radivoje “Lale” Bojičić (25), gorepomenuti “Zozon” Nikolić (13), Slaviša Lekić (11) i neprežaljeni Dragoljub Žarković (10 puta).

Uz sve to, moram da poimence navedem i meni izuzetno drage osobe, koje na stranicama četvrte knjige iz ove serije imaju “dvocifreni učinak”, od dušanovačke legende Milana Ocokoljića “Cokana” (pomenuh ga čak 20 puta), čoveka za sve poduhvate Zorana Stojanovića (12), književnice i slikarke Milice Vučković (11), glumca Milana Milosavljevića (10). Isto toliko puta prisetio sam se i mojih preminulih prijatelja Vasilija Radovića, Miloša Šterića, Branka Arbutine “Albanca” i Dragana “Dadice” Jovanovića…

Svi ostali su u – knjizi “Sa mnom više nema šale”, koju ćete uskoro moći da preuzmete samo na dva načina, ili preko pošte (pouzećem) ili preko konobara u nekoj od mojih omiljenih kafana.