"Ako neko misli dа će zаustаviti sprovođenje zаkonа time što će mene ukloniti ondа se grdno vаrа, jer jа nisаm sistem. Sistem će funkcionisаti i dаlje i niko neće dobiti аmnestiju zа zločine tаko što će ukloniti jednog ili dvа funkcionerа držаve" - tako je u februaru 2003. godine, na desetak dana pre nego što je mučki streljan, govorio dr Zoran Đinđić.

Danas, na žalost, kad vidimo kako „funkcioniše sistem“ i kad znamo šta se sve događalo (i još se događa) sa njegovom Demokratskom strankom, ispada da su u pravu oni koji su tvrdili da je prvi premijer Srbije u ovom veku bio bolji praktičar nego vizionar. Jedino je, kad je njegov život bio u pitanju, bolje predosetio događaje nego što je činio da ga sačuva.

Moja prijateljica Vesna Đukić je svojevremeno u knjizi „U zemlji čuda“ (MLD, Beograd 2010.) objavila i priču pod naslovom „Đinđić“, iz koje sam nekoliko puta prepisao sledeći pasus: „Taj dan smo se žurno spremili i gotovo poslovno pešačili do Hrama Svetog Save. Tu se molilo prvo opelo od kad se u Hramu vrši služba. Oko nas je bilo puno ljudi, neki kažu pet stotina hiljada, ali mislim da nije važan broj. Važno je da smo svi bili tužni i gnevni u isti mah, jer nisu uspeli da ga sačuvaju oni koji su ga (kao) čuvali, nije se ni sam čuvao, nismo ga ni mi čuvali“. Ono „kao“ sam obično ja dodavao, kao moj komentar.

Prekjuče se navršilo petnaest godina od smrti Slobodana Miloševića, juče već osamnaest od ubistva Zorana Đinđića. Prvi je hteo da bude drugi Tito, a drugi je stradao zato što nije hteo da bude ni Tito, ni Milošević.

To, na svoj način, najbolje ilustruje stari vic, šta bi uradili Tito, Milošević i Đinđić, kad bi se vozili vozom i odjednom ne bi više bilo pruge. Tito bi pozvao omladince da preko noći izgrade prugu, Milošević bi naterao svoje pristalice da na rukama prenesu vagon do sledećeg koloseka, a Đinđić bi ubedio prisutne da se ljuljaju u sedištima i tako steknu utisak da se voz ipak kreće!

Ovaj vic je kasnije dobio i nastavak u smislu da bi aktuelni predsednik svega ovoga u takvoj situaciji sazvao konferenciju za medije i bulumenti iz zadnjeg vagona koja putuje sa njim ispričao da su „za sve krivi žuti lopovi“.

O toj tužnoj bratiji pod firmom Demokratska stranka pisao sam nekoliko puta tokom prethodnih godina, okrivljujući ih za povratak devedesetih, za instaliranje sistema koji je prepredenjak na vlasti usavršio do besmisla, za nesposobnost da sačuvaju makar sopstvenu kuću…

Pogrešila je moja prijateljica Vesna, brojevi su itekako važni. Ako je Zorana Đinđića na poslednje putovanje ispratilo više od pola miliona ljudi, kako se onda dogodilo da se pre pet godina u tužnoj koloni, koja se uputila ka Novom groblju da mu oda poštu našlo svega nekoliko stotina njegovih sledbenika i „saboraca“ i gotovo isto toliko novinara i policajaca (što sa strane, što među šetačima), predvođeni Čedomirom Jovanovićem uparađenim po najnovijoj modi i Borisom Tadićem u starom kaputu…

Tih dana su mi više zamerali što sam napisao da je pretposlednji predsednik republike te subote u šetnju u Zoranovu čast pošao u starom kaputu. Možda je taj kaput bio nešto noviji, ali mi je u tim trenucima padala na pamet samo stara jevrejska poslovica: „Od uspeha do neuspeha deli nas samo jedan korak. Od neuspeha do uspeha deli nas dugačak put“.

Tada sam napisao da mi se, kad vidim ko sve i u koliko kolona ide na izbore (parlamentarni iz 2016.) a da je ponikao ispod Zoranovog kaputa, čini aktuelnom i jedna sjajna misao Marka Tvena: „Ponekad se pitam da li se politikom bave pametni ljudi koji nas zezaju ili hrpa kretena koji misle ozbiljno“.

Godinu dana kasnije (predsednički izbori iz 2017.) Demokratska stranka je svoj stranački potencijal i aparat upregla u korist nesretnog Saše Jankovića, omogućivši mu da brzo prikupi potrebne potpise građana i da ima kampanju koja je delovala daleko najozbiljnije na opozicionoj sceni. U tome je tadašnji lider demokrata Dragan Šutanovac dosledno sledio dr Zorana Đinđića, u čije vreme je DS ili bojkotovala predsedničke izbore ili podržavala onog ko je na tim izborima mogao da ima najveće šanse, od Milana Panića do Vojislava Koštunice.

Na javnoj sceni je u tom trenutku (mart, april 2017.) bilo više od pola tuceta raznih predsednika, poniklih iz Demokratske stranke (Boris Tadić, Čeda Jovanović, Dušan Petrović, Borko Stefanović, Zoran Živković, Vuk Jeremić, Dragoljub Mićunović). Kasnije im se pridužio i Dragan Đilas, a kad tome dodamo i Bojana Pajtića, Dragana Šutanovca, aktuelnog predsednika Zorana Lutovca i onog Lečića iz „pomoćnog odeljenja“, ostaje majka svih pitanja: Kako to da ni jedan od njih nije bio dovoljno dobar kandidat za predsednika Republike pre četiri godine, niti će to biti idućeg aprila?

Bilo kako bilo, Demokratska stranka i njeni lider(čić)i su najzaslužniji što nam više nije ni smešan aforizam novosadskog mudraca Ninusa Nestorovića: „Demokratija u Srbiji ima kratku i tužnu biografiju. Detinjstvo joj je bilo nesrećno, mladost burna, a starost nije ni dočekala“.