Piše Ivan Mrđen: Imam slova, nemam reči

Društvo 15. mar. 202107:00
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Nisam imao sreću da bolje upoznam i češće razgovaram sa gospođom Natašom Đorđević Misić (1977-2021), koju ćemo danas na Lešću (opelo počinje u 13 časova i 30 minuta) ispratiti na poslednje putovanje.

Njen stariji sin Aleksej je tri godine bio u istom odeljenju sa Mirinim i mojim najstarijim unučetom Tamarom, njen mlađi sin Sergej je već godinama kao stariji brat i uzor našim zlatnim dečacima Petru i Filipu, a njen suprug Ivan je u više navrata majstorisao na našoj kući… Nekoliko susreta na kapijama pri vraćanju ili preuzimanju dečaka, par uzdaha na proslavi Tašinog punoletstva što nam deca nisu bliže, tu i tamo neki smajlić ili srdašce za moje (ne tako retke) porodične objave, idemo dalje, svako svojim poslom…

A Nataša je radila puno, predano i više nego dobro. Pune dve decenije je glavna i odgovorna urednica portala Yumama, koji pomaže trudnicima i mladim majkama, ali ima i korisne savete i informacije za sve žene.

“Zbog nje je Yumama portal danas ono što jeste. Nataša je uspela da stvori jednu toplu zajednicu ispunjenu ljubavlju, baš kakva je i ona sama bila. Žena, majka, prijatelj i osoba prepuna iskrene ljubavi prema svima”, napisale su prekjuče njene koleginice.

Dramu Natašinu i njenih ukućana, na žalost, pratili smo u našoj kući već mesecima, jer je ona dugogodišnja prijateljica Mirine i moje najmlađe ćerke Marine. To se nije promenilo ni kad je ovaj ogranak naše porodice potražio bolji život u Dubaiju, a učvršćeno je u periodima kad su prijateljska reč i iskrena briga bili važniji od svega. U oba smera, podjednako…

Sticajem žalosnih okolnosti, u dubinu i snagu prijateljstva dveju mladih, hrabrih i ponosnih žena uverio sam se nehotice, kad me je Marina početkom avgusta prošle godine zamolila da “ubacim naša slova”, odštampam i dostavim Nataši njeno “pismo podrške”.

Marina Mrđen i Nataša Đorđević Misić / Foto: Privatna arhiva

“Ne verujem da bih mogla da pogodim baš u dan (ti vrlo verovatno bi), ali sad smo otprilike već na desetoj godini našeg prijateljstva. Decenija nije za bacanje, ali nekako imam utisak da te poznajem ili bar čekam ceo moj život. Ljudi dođu i prođu, ali srećom desi se da se nekolicina ‘zakači’ bez nekog posebnog razloga i još manje interesa, i takve prijatelje treba čuvati, negovati i uvek podsećati koliko nam znače… što smo nas dve rado činile svih ovih godina” – tako je počeo ovaj traktat o prijateljstvu.

Pokušala je Marina da “pređe na glavnu stvar, lid” i da podeli nekoliko iskopiranih riznica mudrosti izguglanih kao “motivacione poruke za prijatelja obolelog od raka” ili “kako bodriti prijatelja na daljinu”… ali je tada zastala i iskreno priznala da bi više od svega volela da je pored Nataše, da je vidi, zagrli i prosto oseti da li treba da je gura sa “ajde, ajde šta je to za tebe, ženu stenu”… ili da je još jače stegne i šapne “OK je što si uplašena, što ne znaš kako to ‘sutra’ možda izgleda, OK je da plačeš i da misliš da možda nećeš izgurati ovu bitku”…

Ima situacija kad reči ne vrede puno. Marina je pismo završila sa “svi mi koji te volimo, imamo pravo

da iz sveg srca navijamo za tebe u ovoj borbi”, jedinom rečenicom za koju joj nisu trebala “slova sa kvačicama”. Danas i ona i svi mi imamo sva slova, ali nemamo – reči!

Komentari

Vaš komentar