Piše Ivan Mrđen: Prijatelji na “neviđeno”

Morate mi verovati na reč da sam nameravao da danas otputujem u Čačak i u tamošnjem Domu kulture prisustvujem otvaranju izložbe akvarela mog prijatelja Duška Miloševića pod naslovom “Akvatura”.

A onda je stiglo obaveštenje da mu je, baš kao i pre godinu dana kad je svoje radove trebalo da izloži u galeriji Opštine Vračar, “tetka Korona otkazala izložbu”, uz napomenu “jedi me malo što me gostujući tim pobeđuje na mom, domaćem terenu”. Zbog toga je Duško pripremio “virtuelnu izložbu”, koju možete pogledati na njegovoj Fejsbuk stranici.

Time je odloženo i naše prvo viđenje i zvanično upoznavanje, iako smo već duže vreme prijatelji na ovoj društvenoj mreži. I razumemo se prilično dobro, mada se ne slažemo baš uvek i u svemu…

“S vremena na vreme pročitam ovde, kod ‘našeg rođaka Fejsa’, izvesne tugovanke o ‘otuđenosti društvenih mreža’. Uobičajeni ljudski konktakt je, naravno, poželjan. O vrednosti pogleda, dodira ili direktnog razgovora suvišno je i pričati. Ali među svim tim događanjima, sećam se i beskrajno dosadnih brbljanja, promašenih tema i sagovornika i zaista gubljenja vremena, kad sam se pitao ‘ima li kraja ovome’ i razmišljao kako da se kulturno izvučem”, napisao je nedavno Duško Milošević.

I još je dodao da su društvene mreže, po njegovom mišljenju, među ljude vratile “pisani kontakt”, koji je po prirodi stvari mnogo kvalitetniji od verbalnog.

“Ako ništa drugo, zato što se ima vremena da se fino artikuliše sopstvena misao. I, sasvim izvesno, da nije društvenih mreža, nikad ne bih upoznao ili saznao da postoje neki izuzetno nadareni ljudi iz raznih oblasti, koji su mi bili direktno nadahnuće za neke od mojih postignuća”, napisao je moj prijatelj, inače arhitekta po struci.

To me podsetilo da sam svojevremeno otišao na sahranu “nepoznatog čoveka”, mog prijatelja sa društvenih mreža Osvalda Tomovića (1970-2018) i da sam dok smo po novembarskom suncu hodali do donje ograde groblja Orlovača, razmišljao mogu li prijateljstva sa društvenih mreža da budu toliko snažna da iskreno zažalite što više nećete čitati nečije tekstove, objave, komentare…

„Čovek koga pratimo jednom je napisao: ’Da bismo se probudili u jutru 6. oktobra, koje odbija da svane već skoro dve decenije, osunčani istinskim promenama, neophodno je da se pogledamo u oči’ i priznamo da ’Peti oktobar, kao poslednju šansu upamećenja ovog naroda, treba sahraniti dostojno kao još jednu u nizu naših propuštenih šansi’. Čitajući njegove konkretne zapise, poverovao sam da zdrav razum i javna kritika mogu da iznedre mnogo jača prijateljstva ’pićenceta posle posla’ ili ’trećih poluvremena’ posle malog fudbala“, objavio sam dan kasnije.

Prihvatio sam ovih dana „na neviđeno“ zahtev za prijateljstvo gospođe Jasmine Momčilović iz Bora, da bih tek juče saznao da je njen suprug Miodrag prvi čitalac mog romana „Koverat Ane Zonai“, upravo odštampanog u štampariji u kojoj on radi. Sad mi ostaje samo da vidim da li će moj prvenac bolje proći kod virtuelnih ili kod realnih prijatelja.

Pošteno rečeno, ko su mi stvarni prijatelji!