Piše Ivan Mrđen: Po meni se ništa neće zvati

Tako bi sasvim komotno mogla da se oslika pozicija čitave novinarske branše u deljenju mrvica slave i nezaborava kroz sva četiri društvena sistema (socijalizam, anarhija, privid demokratije i diktatura), kojima smo bili izloženi u poslednjih pola veka i koju godinu preko toga. Zbog toga nemam ništa protiv inicijative Udruženja novinara Srbije da “neki od najvećih srpskih novinara dobiju ulice u Beogradu”, mada bi iz našeg esnafa mnogo pametnije zvučao predlog da “neke beogradske ulice dobiju ime poznatih srpskih novinara”.Nisu sporni ni predloženi velikani, od Predraga Milojevića (1901-1990) i Miroslava Radojčića (1920-2000) do Bogdana Tirnanića (1941-2009) i Aleksandra Tijanića (1949-2013). Sviđa mi se i predlog da se neka ulica nazove po Milutinu Čoliću (1919-2009), ne toliko zbog filmskokritičarske karijere koliko zbog ogromne zadužbine koju je ostavio Beogradu kao pokretač Festa.Sporno je, kao i sve što se već decenijama događa sa medijima i oko njih, pa samim tim i sa ovdašnjim novinarstvom, što i ovako sročen predlog nije mogao da sakrije višedecenijske podele i različite poglede na iste ljude i karijere. Zbog toga tek jednocifrenim brojem može da se označi niz novinara kojima se glavni grad odužio na pravi način, od rodonačelnika profesije Dimitrija Davidovića (1789-1838) do Radivoja “Raće” Markovića (1909-1979), Duška Radovića (1922-1984) i Zire Adamovića (1922-1978), odnosno Juga Grizelja (1926-1991) i Slobodana Glumca (1919-1990).Legendarni Đoko Vještica ima nešto što se zove “Plato” ispred “Beograđanke”, ali je potpuno “ispod radara” ostao Dragan Marković, pokretač, osnivač i najznačajniji direktor i glavni i odgovorni urednik Studija B. Ne verujem da je to samo posledica procene da ne bi valjalo gurati prst u oko Beograđanima, poprilično ozlojeđenim onim što danas predstavlja nekad najznačajnija gradska informativna kuća.Nije u pitanju nesposobnost predlagača da objektivno sagledaju i doprinos nekih novinara “ sa druge strane ulice”, na primer legendarnog Stanislava Marinkovića (1934-1989), svojevremeno i predsednika UNS, ali mu “Borbu” i sve što je nastalo iz te njegove redakcije crveno-crna koalicija nikad neće oprostiti. Isto važi i za Dragana Nikitovića (1930-1997), prvog predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije, što govori da su se kolege iz UNS opredelile za predloge koji će zadovoljiti aršine i čaršije i sadašnje garniture na vlasti.Kolega Milan Lazarević je ovih dana objavio na društvenim mrežama: “Ne mogu, ipak, da pređem preko toga što na tom spisku upadljivo nedostaje ime Slavoljuba Đukića, dugogodišnjeg novinara i komentatora ‘Politike’, koji je pratio i komentarisao politička dogadjanja u Srbiji u godinama velikih promena i turbulencija. Po tome kako je to činio, ubedljivo se izdvaja od svih koji su bili na tom poslu u to vreme.”Naravno, niko neće reći da Slavi Đukiću (1928-2019) nije oprošten doprinos demontiranju lika i dela Slobodana Miloševića, već će se verovatno pozivati na odredbu da je potrebno da prođe najmanje deset godina od nečije smrti pa da se uopšte razmatra predlog za ovaj vid priznanja. To, međutim, ne važi za Tijanića u ovom “plivaj, ne talasaj” predlogu, koji je toliko razveselio beogradskog Iznoguda da će ga već za ponedeljak proslediti odbornicima Skupštine grada.Nadam se da kroz deset godina neka nova vlast i neke sada mlađane kolege neće zaboraviti i ogroman doprinos ovdašnjem novinarstvu mojih prijatelja Grujice Spasovića (1950-2020) i Dragoljuba Žarkovića (1951-2020), ali i da neće biti potrebno toliko mnogo vremena da se neko seti Vladimira Bulatovića Viba (1931-1994) i Jovana Hadži-Kostića (1933-1995).Jedan od antologijskih Vibovih aforizama glasi: “Nazad u stare pobede”, kao podsmeh decenijama aktuelnoj paroli “napred u nove pobede”. Parola je ne samo preživela, već je i rapidno uznapredovala, pa nam je upravo zato i danas potrebno podsećanje na ljude koji su smeli i umeli da se suprotstave, možda ne toliko samim vlastima koliko svakom ataku na zdrav razum.A ulicu ionako nikad neće dobiti!