Piše Ivan Mrđen: Ostaće matičari bez posla

Društvo 30. jan. 202107:53
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Ovih dana je saopšteno da je u Republici Srbiji, u periodu januar - decembar 2020. godine, ukupno rođeno i u matične knjige upisano 61.693 bebe. U odnosu na isti period prethodne godine, kad je ukupan broj živorođenih iznosio 63.484, beleži se pad od 1.791 odnosno za 2,8 odsto.

U istom periodu u Republici Srbiji umrlo je 114.954 osoba, što je u odnosu na isti period prethodne godine, kad je broj umrlih bio 100.963, za 13.991 ili 13,9 više.

Jedino je u demografiji dozvoljeno ovo „zbrajanje žaba i baba“, pa je tako izračunato da nas je, bez odlaska u inostranstvo, pretežno mladih ljudi u najboljim godinama za stvaranje potomstva, 15.782 manje nego pre godinu dana. Neki su to pokušali da dramatično predstave u stilu „zamislite da se grad veličine Pirota potpuno isprazni“…

Istovremeno je, kako je do sada saopšteno, i broj sklopljenih brakova manji za trećinu nego u 2019. godini, pa bismo gotovo mogli da se našalimo kako će matičari ostati bez posla.

Ovo poslednje je, baš kao i značajan porast broja umrlih, svakako u direktnoj vezi sa aktuelnom pandemijom, jer je nešto više brakova sklopljeno samo u letnjim mesecima kad je situacija bila daleko povoljnija nego u vreme vanrednog stanja ili u poslednjem kvartalu 2020. godine.

Nije, međutim, vreme za šalu, osim ako ste nekim čudom ministar ili narodni poslanik, pa je tako ministar zdravlja Zlatibor Lončar izjavio u Skupštini da nisu tačne priče da oni koji treba da zasnivaju porodicu ne treba da se vakcinišu.

Odgovarajući na pitanje poslanika Dragana Markovića zašto niko od stručnih ljudi ne objasni javno da nije tačno da ljudi koji žele da zasnuju porodicu ne treba da se vakcinišu, Lončar je zamolio „sve odgovorne ljude u Srbiji da ne veruju u stvari koje nisu potkrepljene činjenicama i slušaju rekla-kazala“.

Na pitanje Markovića kad će biti dozvoljeno organizovanje svadbi pošto „mladi zato ne zasnivaju porodice i još žive sa roditeljima“, Lončar je rekao da još ne može da se popusti ta mera. Nije to otkrivanje spomenika pa da se mirno sakupi deset hiljada ljudi, uglavnom bez maski i distance…

„Ne razumem da je neko kod mame ili tate jer se nisu venčali. Ljubav ne čeka potpis da bi se pokazala i slično. Slobodno živite zajedno i pravite decu i sve drugo, ne treba vam za to potpis matičara i svadba, pokloni mogu poštom da stignu“, pokušao je Lončar da bude duhovit.

Predsednik parlamenta Ivica Dačić je u tom smislu uzvratio: „To je, ipak, individualna stvar“. Valjda se setio svog inauguralnog premijerskog govora iz 2012. godine, koji je počeo gotovo lirskim pozivom mladim ljudima da „prave decu“. Od tada broj stanovnika Srbije se smanjio za oko 250.000, pa kome je malo onaj Pirot neka zamisli da se za osam godina „zlatnog perioda“ ispraznio čitav susedni Niš (krajem prošle godine imao 256.380 stanovnika).

U isto vreme uzalud ćete tražiti neku izjavu povodom ovih sumornih podataka ministra za brigu o porodici i demografiju, osim ako se to nekim čudom smatra njegov tvit, koji će preneti u celini: „Spomenik Stefanu Nemanji je veličanstven“.
* * *
Mirino i moje najmlađe unuče Dunja je jedinče. Sa majčine strane ima dve tetke koje zajedno imaju četvoro dece. Sa očeve ima strica koji je otac troje dece.

Rođena sestra moje Mire ima dvoje dece, koji ukupno imaju četvoro. Moj rođeni brat ima dve ćerke, koje zajedno imaju tri sina. Dunjin deda po ocu imao je brata i tri sestre koji ukupno imaju sedamnaestoro dece, dok Dunjina baka po ocu ima brata koji ukupno ima dvoje dece, koja imaju još dva naslednika.

Ako se u ovome ne snalazite može i obrnuto. Generacija Dunjinih baba i deda (nas četvoro plus naša braća i sestre) brojala je ukupno 12 osoba. Mi svi zajedno imamo tačno 20 potomaka. Ta „naša deca“, ako sam sve dobro popisao, imaju ukupno 26 sinova i kćeri. Brojke su čudo, naoko su sve veće, a u stvari govore da nas je sve manje…

Naša Dunja se u svemu tome snalazi bolje od mene. Većinu svojih rođaka poznaje, tako da je bila presrećna i preksinoć kad smo je poveli na proslavu 18. rođendana mladog gospodina Alekse Stošića, najstarijeg unuka mog rođenog brata Zorana, ponos i diku mame Jelene. Njega je već upoznala u našoj kući, ali je, sticajem raznih okolnosti, tek juče prvi put srela 12-godišnjeg Uroša i 10-godišnjeg Davida, sinove moje sinovice Gordane i tate Miloša („zvezdaš“, a dobar čovek).

„Oni Zdravković, ona Živanović, da mi upoznamo decu na vreme, da ne počnu da se muvaju na nekoj žurci“, zaključili smo moj brat i ja pri kraju slavlja.

Time smo pokazali brigu o porodici, a o demografiji ionako više niko ne brine!

Komentari

Vaš komentar