Piše Ivan Mrđen: Na ivici građanskog rata

Tog dana je autobusima u glavni grad, ispred centralne bine na Terazijama, dovedeno nekoliko desetina hiljada socijalista i njihovih pristalica, a od svega je zapamćena samo Miloševićeva rečenica: "Volim i ja vas!"Prve čarke počele su već u ranim jutarnjim časovima. Dok su studenti prolazili pored Pravnog fakulteta, na Bulevaru revolucije (kako se tada zvao) pokraj nekoliko stotina autobusa stajali su mitingaši SPS-a i unezvereno gledali studente, koji su ih zasipali zvižducima i petardama uz uzvike: "Vratite se kući" i "Ovce, ovce". Jedan od njih, od šezdesetak godina, upitan otkuda on u Beogradu iznervirano je odgovorio: "Ja sam Beograd gradio svojim rukama, a ovi hoće da ga ruše. Slobodana, bre, podržavam zato što je lep čovek. On nam je doneo slobodu… A kome se ne sviđa, neka ide odavde".Parole koje su nosili kontramitinaši bile su uglavnom štancovane istim rukopisom, a najčešće poruke bile su: "Hvala za Dejton", "Mi smo Slobini – Sloba je naš", "Slobo, volimo te, ti si naš ponos", "Slobo, narod je uz tebe", "Sarađivati hoćemo, služiti nećemo", "Izdajice napolje", "Slobo, ne daj Srbiju podanicima", "Slobo, Obilić je s tobom i car Lazar sveti". Jedna od glavnih parola bila je gramatički neispravna "Nedamo Srbiju!".Nažalost, u prepodnevnim čarkama po gradu smrtno je pretučen opozicioni demonstrant Predrag Starčević, a Ivica Lazović, simpatizer Srpskog pokreta obnove iz Boljevca, ostao je trajni invalid. Snimak na kom Živko Sandić, aktivista SPS koji je došao iz Vrbasa, ispaljuje metak u Lazovića, obišao je svet."Na suđenju sam ga pitao zašto si brate pucao na brata, a on mi kaže nisam hteo... Pomutila nam politika svima glavu", pričao je kasnije Lazović. Živko Sandić osuđen je na dve godine i četiri meseca zatvora zbog "izazivanja opšte opasnosti", ali je posle kratkotrajnog pritvora pušten da se brani sa slobode.Masovniji sukob i veći broj žrtava izbegnuti su zahvaljujući odluci lidera Koalicije "Zajedno" i studentskog pokreta da se tog dana tradicionalna šetnja, umesto "medijskom trasom” (Terazije, "Novosti", Televizija, "Politika") povede u drugom pravcu."Beograđani, ja vas molim da se priključite mirnoj šetnji ulicama našeg grada. Krenućemo ka Dunavskom keju da bismo izbegli konflikt sa pijanim plaćeničkim hordama, koje hoće da izazovu građanski rat. Ovo što je Milošević danas priredio Beogradu, nije mu uradio ni Hitler. Još jednom vas sve molim da nam se priključite, nas trenutno ima pola miliona, pridružite nam se u koloni časti. Šetaćemo mirno, izbegavaćemo plaćeničke horde, pustimo ih neka napuste naš Beograd", tim rečima obratio se Vuk Drašković okupljenima na Trgu republike.Jedna od najvećih zabluda opozicije u Srbiji je ta dihotomija: Beograd vs. dovedene pristalice režima. Kako onda, još više sada, u ovakvim događajima ne treba zanemariti veliki broj “vernika televizijskih dnevnika”, aktivista po mesnim zajednicama, obožavalaca nepogrešivog "Vođe", u čijim dokumentima su ne samo beogradske adrese, već i decenije urbanog života.Baš kao što su devedesetih verovali da samo Slobodan Milošević čuva i Jugoslaviju, i socijalističko društveno uređenje, i demokratiju… tako i sada imamo hiljade žitelja prestonice koji misle da jedino predsednik svega ovoga čuva državu u celini, Srbe sa Kosova i Metohije, socijalnu sigurnost i političku stabilnost…Oni više nisu samo među starijima, kao što se to mislilo tokom poslednje decenije prošlog veka. Ucenjeni, potkupljeni, podstaknutnih sujeta i ambicija… naprednjački "mladi lavovi" sve više skreću pažnje sa svojih "baka" i "deka" koji se sada svađaju s televizorom, na svaki pomen (a toga ima koliko im duša hoće) lidera opozicije.To "svađa se s televizorom" prvi put sam čuo baš u vreme tih protestnih šetnji, kad mi je moja prijateljica iz mladosti Mirica odgovorila na pitanje kako je njen otac Božidar Trninić (1923-2003). Čovek koga su svi njeni drugari pamtili kao pravog gradskog šmekera, nenadmašnog kozera i velikog navijača OFK Beograda, sjajnog kafanca i za provod vazda raspoloženog veseljaka, poverovao je "čoveku sa odsjajem sunca u kosi" još u vreme Gazimestana i prvih višestranačkih izbora i – sasvim se promenio.Razumljivo, za sve su mi bili krivi Vuk Drašković i Zoran Đinđić, ismevao je Milana Panića (seća li se neko još tog uvezenog lidera opozicije), čak ni patrijarhu Pavlu nije oprostio učešće na Vidovdanskom saboru opozicije 1992. godine. Kao takav, sasvim prirodno, našao se tog decembarskog dana 1996. u prvim redovima na Terazijama, da bi mi u leto 1998. godine, kad smo se sreli na Karaburmi, ispričao kako mu je na glavu pala jedna od plastičnih kesa sa izmetom, koje su sa krova Robne kuće “Beograd” bacali neki opoziciono nastrojeni momci:"I ne samo to, nego smo bili toliko stešnjeni da deset minuta nisam mogao da podignem ruku i skinem ta govna sa glave. Srećom da sam imao kačket, a da je pogodilo jednog ćelavog do mene…"Nisu, međutim, ni svi stariji sugrađani sličnih političkih uverenja. Boža Trninić je poslednje tri decenije živeo u zgradi u Ulici Lole Ribara (danas Svetogorska), istoj onoj iz koje je, sa svog balkona na prvom spratu, učesnike tih protestnih šetnji pozdravljala legendarna baka Olga Radovanović. I oni nju, pištaljkama i skandiranjem…Lik gospođa Olge, inače rođake slavnog Branislava Nušića, našao se i u predstavi "Dokle?!", posvećenoj događajima iz zime 1996/97 i kasnijoj "Petooktobarskoj revoluciji". Ona je povodom premijere, u oktobru 2009. godine, ispričala:"Stvari su sada drugačije. Onda smo očajavali na jedan način, danas na drugi. Danas smo suočeni s velikim pitanjem ulaska u Evropsku uniju i dilemom kako će nas tamo prihvatiti čak i kad nas puste da, kako se to kaže, uđemo u Evropu. Velika pitanja, velike teme, velike dileme!"Građanski rat odnosi žrtve na ulicama, ali mnogo pre toga počinje u glavama ljudi. Brat na brata, kako reče nesretni Lazović, komšija na komšinicu, kako se može zaključiti iz moje price o dvoje sugrađana iz Svetogorske, mladi protiv starih, gladni protiv sitih… Možda smo ga tog decembarskog dana pre 24 godine za dlaku izbegli, ali on, na žalost, nikad nije prestao!