Piše Ivan Mrđen: Gde je nestao decembar?

Počne to još u oktobru, ali u decembru postane gotovo neizdržljivo, posebno za nekog ko na ovdašnjim televizijama gleda samo F&F (fudbal i filmove). Nemam ništa protiv najradosnijeg hrišćanskog praznika, nisu toliko u pitanju ni sve te sladunjave priče u kojima se na kraju uvek spoje dvoje za koje se od prvog pogleda vidi da su rođeni jedno za drugo, ne smetaju ni bajke sa Deda Mrazom u glavnoj ulozi… samo mi se nekako čini da je ovog decembra, ove 2020. godine, sve to pomalo i degutantno.I prethodnih godina sam u ovo vreme pomišljao da napišem kako bih baš voleo da živim u nekom gradiću iz božićnih filmova, gde su raznobojnim sijalicama ukrašene tople kuće, gde je sneg čist i beo, gde žive lepi i prijatni ljudi, svi voze dobra kola i imaju neke bezbrižne poslove, a vesela dečurlija u crkvi priprema predstavu… Ko je pogledao makar dva od gorenavedenih ostvarenja razumeće zašto se posle izvesnog vremena gledalac oseća kao dete koje se prejelo slatkiša…Nije mi namera da ovaj zapis odvedem u pravcu jeftinog poređenja sa informativnim emisijama na ovdašnjim televizijama, koje zaista ne gledam, mada po društvenim mrežama vidim da je opet više nego aktuelna jedna od parola iz decembra 1996. godine: “Voleo bih da emigriram u zemlju iz Drugog dnevnika RTS”. Razlika je samo u tome što se sad javni servis u ulepšavanju stvarnosti utrkuje sa srećnom i ružičastom televizijom…Ne, ne i ne! Reč je prevashodno o tome da meni lično, baš kao i mnogim mojim prijateljima, zaista nedostaje decembar kao mesec mira i spokoja, kao mesec koji protiče u znaku spajanja, udruživanja, dobrih energija i blagotvornih vibracija, kao mesec kad u sebi pronalazimo dom… O tome je pre dve godine za online magazine “Plezir” pisala naša mlada sugrađanka Sanja Plavša:“Decembar je u znaku darovanja. Darujem znatiželju. Kreativnost. Inspiraciju. Prijateljstvo. Zagrljaje. Zahvalnost. Koliko darujem, toliko i prihvatam. Koliko druge, bar toliko i sebe. Darujem oproštaj. Neka sva ljutnja isčili u svetlucanju i iskrama decembra…”Iz njenog više eseja nego članka, objavljenog pod naslovom “Duša u decembru”, zapamtio sam i to da decembar protiče u znaku vedrine duha, u znaku provoda, u znaku podrške humanosti, u znaku davanja i deljenja…“Decembar je u znaku skromnosti. Prema sebi. Radi onih do kojih nam je najviše stalo. I, ništa manje, decembar je u znaku raskoši. A ona je upravo u nečemu što najmanje očekujemo. U samoprihvatanju. Iz toga proizlazi toplina. Zlatna i gusta, neiscrpna poput lave dugo uspavanog moćnog vulkana. Blagotvorna i nezaustvaljiva. Toplina duše.”Danas kad se na ulici sklanjamo od ljudi, kad bismo da ošamarimo svakog ko se nakašlje, kad razmišljamo da li da nekome pružimo ruku, kad nam pandemija izgovor da ne slavimo i ne darujemo… sasvim je na mestu pitanje: Gde je nestao decembar, ne kao deo kalendara već kao duh koji nas čini boljim i plementijim?!U decembru 2013. godine sa zadovoljstvom sam prihvatio poziv moje prijateljice Zorice Stablović Bulajić da ispred njene izdavačke kuće “HESPERIAedu” dodelim priznanja pobednicima konkursa za eseje i fotografije pod naslovom “Identitet Beograda”. Tada sam iz prvonagrađenog eseja Sanje Plavše prepisao sledeće rečenice: “Imamo mi i ozbiljne turiste koji posećuju simbole grada, kao što su Kalemegdan, Kosančićev venac, Hram Svetog Save ili Avalski toranj, ali beogradska atmosfera je ono što svi prigrle kad posete naš grad. Jedan moj poznanik je ovako savetovao svoje prijatelje iz inostranstva: ‘Kad obilazite Beograd, najbolji način je da pratite neku lepu i zgodnu damu, sve do momenta dok ne naiđe neka druga lepa i zgodna dama, pa onda počnite da pratite nju’.”Ne znam kako vama, ali meni sad, kad sam ovo ponovo pročitao, podjednako nedostaju i decembar i - Beograd!***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram