Piše Ivan Mrđen: Dug je put do Zbega

Za razliku od odavno zatvorenih i običnom svetu nepristupačnih najstarijih prestoničkih grobalja (Novo, Centralno, Zemunsko i Topčidersko) ili do maksimuma proširivanih poslednjih destinacija (Novo bežanijsko, Orlovača, Lešće), borčansko groblje Zbeg deluje nekako perspektivno.

Piše: Ivan Mrđen

Iza desetak već izbetoniranih i na ona dva kvadrata što nam svima sleduje podeljenih parcela pukla livada ukupne površine oko šezdeset fudbalskih terena, ograde prema putu što vodi sa „Pupinovog mosta“ gotovo i da nema, pa ne treba sumnjati da će uskoro u „Rasporedu kremacija i sahrana“ na sajtu JKP „Pogrebne usluge“ rubrika “Zbeg“ biti sve duža.

Detaljni urbanistički plan ovog relativno novog gradskog groblja, inače jedinog na levoj obali Dunava, usvojen je 1994. (rukovodilac tima na izradi plana bila je Slobodanka Prekajski), a otvoreno je dve godine kasnije.

I da nije juče bio hladan januarski dan, kad smo se okupili da na poslednje putovanje ispratimo Vjekoslava Nanevića (1951-2021), i da zebnju većine prisutnih nije pojačavala činjenica da je moj drugar stradao od korona virusa, i da nije žal za pokojnikom bio izmešan sa brigom jer mu se supruga Tatjana u veoma teškom stanju nalazi u bolnici “Dr Dragiša Mišović”… prvi utisak sa Zbega je nekako turoban, da ne kažem sirotinjski…

To nema veze sa činjenicom da je na ovom groblju sahranjeno nešto manje od hiljadu ljudi koje niko nije ispratio na večni počinak, zavedeni kao N.N. lica, sa rednim brojem ili imenom ali bez porodičnog prezimena. Nad humkama na tom usamljenom delu groblja nema spomenika, samo krstače, a retki su oni grobovi sa pokojim cvetom, ili svećom od komšija ili prijatelja preminulog…

Na Zbegu su me iznenadile i posebne parcele sa belim spomenicima, na kojima su najčešće zelenom bojom ispisana imena preminulih sugrađana islamske veroispovesti. Za razliku od drugih večnih kuća, ovde su ti spomenici okrenuti kako treba, “očima prema Meki” i nalaze se u centralnom delu groblja…

Hteo sam na početku, iza onog “običnom svetu nepristupačnih najstarijih prestoničkih grobalja” da napišem osim ako niste popularan pevač, pa vas smeste u “Aleju zaslužnih građana”, ali sam se, narodski rečeno, ujeo za jezik. Da ne bih uvredio legendarnog Ljubišu Stojanovića “Luisa” (1952-2011), čiji spomenik i autentični lik morate da primetite čim kročite iz kapele na Zbegu.

Njegova pogibija, 31. jula 2011. godine, posebno je dramatično doživljena u našoj porodici, jer smo to mesto kod Feketića, gde se auto-put sužavao na dve kolovozne trake, smatrali najopasnijim na putu za Suboticu, u kojoj su tada živele Mirina i moja najstarija ćerka Milena i naše unučice Tamara i Ana. Autoput je dovršen godinu ipo kasnije, “crna tačka” koja je odnela popularnog pevača je nestala, Milena se u Subotici zaljubila, udala i preselila u Australiju, ostali su samo neprolazni hitovi…

Svi znaju “Blago onom ko te ima” ili “Dunjo moja”, ali meni su juče, dok sam stajao kraj “Luisovog” spomenika, odnekud navirali stihovi “Kad me jednom ne bude, kada nebo postanem…” A onda se, već drugi put ove godine, dok smo hodali iza odra preminulog Vjekoslava Nanevića, olovnosivo nebo otvorilo, pojavilo se parče plavetnila, pa bivalo sve veće i veće, da bi na kraju granulo i sunce…

Potpuno isto se dogodilo u nedelju 3. januara dok smo na večni počinak na Orlovači pratili iznenada preminulog kolegu Dragana Janjića (1955-2010).

Tada mi je zasmetalo što je sveštenik prekinuo opelo da bi održao nekakav govor, gotovo bez ikakavih dodirnih tačaka sa životom i političkim stavovima pokojnika. Juče, dok je većina prisutnih cvoktala na minusu, pojačanom severnim vetrom, relativno mladi sveštenik je duže besedio nego što se molio za dušu mog drugara iz mladosti. Valjda to sad tako mora…

Na Janjićevoj sahrani situaciju je koliko toliko vratio u normalu kolega Radomir Diklić “Backo”, govoreći o Draganovom životnom i profesionalnom “vjeruju”. Zato mi je juče bilo pomalo krivo što će sve što je moglo da se kaže o dobrom čoveku “Nanetu” ostati zapečaćeno u limenom sanduku, u kakvima ispraćamo žrtve ove planetarne pošasti.

Ne volim da govorim na sahranama, jer ako mene to zapadne onda je reč o nekoj meni zaista dragoj osobi. Prvi put sam se našao u toj nezahvalnoj ulozi u novembru 1985. godine, kad je poginuo moj kolega i prijatelj Slobodan Bradić. Kolege i prijatelji bili su mi i Željko Vuković, Raško Kovačević, Miloš Šterić, Ratomir Lazić, večiti drugari iz mladosti “Dadica” Jovanović, Branko Arbutina “Albanac” i Borko Džunov, govorio sam i na sahrani legendarnog beogradskog ugostitelja Vlade Seničanina, poznatijeg kao “Vlada Opanak”…

U oktobru 2014. sam govor za ispraćaj mog prijatelja Vasilija Radovića napisao, ali nisam imao snage da ga pročitam, pa je to u ime svih njegovih drugara učinio Žarko Gvero “Gera”.

Kad su me Aleksandar i Uroš Lazić zamolili da 2. novembra 2016. godine “kažem nekoliko reči” o njihovom ocu Ratomiru, za čiji buran i bogat život ni dan danas ne može da se nađe samo jedna odrednica (novinar, direktor, košarkaški radnik, drugar, kolega, prijatelj…) zarekao sam se da je to poslednji put. Tuga u deset verzija, što je mnogo – mnogo je…

Dug je put do Zbega, povratak još duži. Zato mi ne zamerite na ovom suviše ličnom razmišljanju o prolaznosti života. “Groblja su dokaz života a ne pustoši”, napisao je Ivo Andrić u “Travničkoj hronici”, pa će tako i ova borčanska livada vremenom postajati sve bliža.