Piše Ivan Mrđen: Božić nije samo datum

To ponekad zasmeta, posebno kad „govorancija“ nema mnogo veze sa životom, karijerom, političkim pa čak i religijskim opredeljenjem pokojnika. Posebno sve ispadne neumesno kad je sveštenik neki mlađi čovek, bez dovoljno ličnog iskustva, pa onda „mudri saveti“ deluju kao naučene fraze, a „pozivi na sabornost“ kao jeftino politikanstvo. Čega u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i oko nje ima sve više...S druge strane, međutim, čini se opravdanim da se okupljenom narodu, upravo u trenucima kad su svi nekako najbliži Bogu, kaže ponešto o pravoj suštini vere i života u veri. Posebno u vreme najvećih hrišćanskih praznika... Lično, ne verujem da će taj „kratak kurs iz veronauke“ bilo koga makar naterati da razmisli o svom ponašanju i postupcima. Ako se dva najznačajnija posta svedu na pržene girice na Badnji dan ili Veliki Petak, zašto bi nas čudilo što se naše ulice na Badnje veče pretvaraju u predgrađe Bejruta iz najgorih dana tamošnjeg građanskog rata...Od svega što Božić predstavlja kao najradosniji dan u godini, mnogi su zadržali samo badnjak i petarde. Što veći badnjak – to veći „vernik“, što jače grune – to veće uverenje da su „pravi pravoslavci“. A tradicionalna pečenica je ionako već prebačena za sedam dana ranije, položajnika nema jer su u zavadi sa svima koji bi to mogli biti, a sitna dečica za „kvocanje“ su negde u inostranstvu. Ili sede u svojim sobama i igraju igrice...Božić je samo datum u kalendaru ako su posle njega i dalje u nama stare svađe, zlobe i zavisti. Čak i ako smo „naručili“ položajnika, izmenili poklone sa onima koji su nam uzvratili ili, što je bilo moguće prethodnih godina,  pozvali u svoje domove veliki boj ljudi, upravo da bi tim brojem istakli svoju „veličinu“...S druge strane, sve je više onih koji tvrde da je Božić „porodični praznik“, kad navodno „čuvamo" svoj lični i porodični mir, odmarajući se od svakodnevice zatvaranjem u krug najbližih srodnika.„Tako smo ’obeležili’ datum, ali praznik nas nije dotakao, praznični dani su istekli, prošli pored nas i sve je nestalo sklanjanjem obeležja, svejedno da li sa jelke ili badnjaka. Ostali smo sa svojim prazninama, poklone smo otvorili, načeli ili potrošili, nekako je sve ostalo iza nas, zapravo prošlo pored nas“, napisao je pre desetak godina moj prijatelj protojerej dr Ljubivoje Stojanović.U knjizi „Drugi i ja“ (Zavod za udžbenike, Beograd 2010.) dugogodišnji glavni i odgovorni urednik „Pravoslavlja“ bavio se i novim običajem, masovnim pucanjem i petardiranjem uoči Božića: „Kakva je logika i simbolika pucati na crkvene praznike?! Ima li tu stvarne radosti ili se pokušava njen nedostatak nadomestiti neodgovornom raspuštenošću?! (...) Osnovni problem je neliturgijski život našeg čoveka, što je tragično rezultiralo isticanjem običajnih navika iznad crkvenog predanja. To se najbolje potvrđuje činjenicom da su naši hramovi gotovo uvek prazni ’običnim’ nedeljama, dok su prepuni za Božić, Vaskrs i tokom drugih svetkovina.“Tako se, po Stojanovićevim rečima, „praznovanje svodi u ravan etnologije i foklora, bez razumevanja crkvene stvarnosti“, uz više nego mudar zaključak: „Pitanje vere je uvek pitanje života, tako da je nesmestivo u ravan hobija u slobodno vreme. Tako se ne oseća radost vere i otuda potreba da se nedostatak nadomesti različitim veseljima i zabavama. Zbog toga su često naše gozbe istrgnute iz radosne dinamike vere i svedene na pirovanja.“