U martu i aprilu 2017. bio sam u Australiji, pa sam preskočio predsedničke izbore za koje je tadašnji premijer rekao da mu "ne pada na pamet da učestvuje", ali mi je mnogo više žao što nisam mogao da u obojici omiljenom restoranu "Palilula" upitam nezaboravnog Rašu Popova zašto je njegov favorit na tim izborima bio "rečiti, mladi momak Boško Obradović", dok su svi na opozionoj strani političkog šanca duvali u praznu tikvu Saše Jankovića.
Moj prijatelj je dvadesetak dana kasnije preminuo, a lider „Dveri“ je jedini od političara prisustvovao ispraćaju poznatog književnika i televizijskog poslenika.
Od trenutka kad je juče ušao u skupštinsku salu da prekine sveopšte ulizivanje predsedniku svega ovoga pod firmom rasprave o ukidanju vanrednog stanja, Boško Obradović je nesporna zvezda dana, posebno na društvenim mrežama.
Jedni ga hvale kako samo on ima kuraži i petlje da nešto konkretno učini i zameraju ostalim opozicionim liderima i poslanicima što mu se nisu pridružili. Drugi ga opet sumnjiče da kad god narodno nezadovoljstvo ozbiljno uzdrma vladaoca i njegovu svitu baš on napravi nekakav „gaf“ kojim će ispirati usta (i mozgove) režimski jurišnici i prorežimski mediji, analitičari i lokalna bizonerija, poput već antologijske „testere“ u zgradi Radio-televizije Srbije…
Tviteraš Ivan Mandić je svojevremeno primetio da „u Srbiji građani brže smenjuju opoziciju nego vlast“, pa u tom smislu treba čestitati „momku od reči“ iz Rašinog političkog testamenta, jer je i posle tri godine Boško Obradović i glavna uzdanica i glavna smetnja za svako ozbiljnije opoziciono političko delovanje! Pitanje je samo, u šta smo straćili te tri godine?!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare