Jedna od većih besmislica koja mi je proteklih dana stizala preko društvenih mreža glasi ovako: “1995. imaš 25 godina, pozove te Boris Tadić da lupaš u šerpe da komšije ne čuju šta na Dnevniku priča Ivica Dačić; Prođe 25 godina Tadić dva puta bio predsednik, formirao vlast sa Dačićem; 2020. Imaš 50 godina Boris Tadić te zove da lupaš u iste šerpe protiv tog istog Dačića. Aman.”
Prvo, izvorno “šerpovanje” bilo je u zimu 1996/97 kad su građani skoro puna tri meseca (“88 dana koji su svetu pokazali drugo lice Srbije”) branili pobedu na lokalnim izborima u Beogradu i još dvadesetak gradova i opština u Srbiji, a lupanje u pola osam je zaista počelo zbog Dnevnika RTS i sličnih “informativnih emsija” u kojima su učesnici svakodnevnih masovnih okupljanja i šetnji nazivani “slučajnim prolaznicima”, ali tada ni Boris Tadić ni Ivica Dačić nisu bili ništa više od partijskih aparatčika, bez obzira što su kasnije dospeli i na najvažnije državne funkcije i zajednički “formirali vlast”.
Pročitajte još:
U stvari, najviše mi bode oči ovo “2020. te Boris Tadić zove da lupaš u iste šerpe protiv tog istog Dačića”, jer su obojica više nego nevažni u aktuelnom “buđenju naroda”, kome “lupanje i buka nisu ni cilj, ni želja, već sredstvo kojim se služi onda kad su mu druga nedostupna”, kako su to pre desetak dana naglasili iz Inicijative “Ne davimo Beograd”. Možda se nekom učinilo da će nametanjem nekakvog ispraznog lidera uspeti zabašurivanje glavnog cilja (”Bukom protiv diktature”), ali niti je to taj Tadić, nisu čak ni šerpe iste. Samo je diktatura još gora!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare