Piše Ranko Pivljanin: Čarter za Tivat: prinudno sletanje u Evropu

Doduše bilo je dovoljno da im pogledaju ruke, njihov CV bio je ispisan tatu mastilom po mišicama i nije bilo sumnje da su momci, barem većina njih, kako je nekad pevao Bora Čorba, KP doma zaslužni pitomci. Aleksandar Vučić ih je predstavio kao vatrogasce amatere, samo što ovaj put nisu išli da gase vatru po brdima bokokotorskog zaliva, nego njegov lični požar koji mu je već uhvatio peševe kaputa, a u tu svrhu su poneli transparente „Srbija pobeđuje“. Samo gospod Bog zna šta je bilo u glavama genija naprednjačke propagande koji su osmislili ovu imbecilnu akciju „izvoza podrške“ i na kakav su efekat računali, osim što bi napravili mizanscen još jedne - po učinku, jeftine, po koštanju vrlo skupe - predstave za kamere ovdašnjih režimskih televizija, u čijim montažnim jedinicima bi grupa nabildovanih bilmeza bila predstavljena kao „spontano“ okupljeni narod koji se raduje dolasku predsednika „svesrpskog sveta“. Ovako, čulo se samo jedno buć, posle koga su se po Srbiji i regionu širili krugovi bruke i opšte sprdnje, a sam Vučić je u Tivtu morao da malo pravda, a malo da se ograđuje, od kretenske ekskurzije svojih lojalista, zapravo interesne zajednice likova čija imena pune optužnice, „biznismena“ koji su se obogatili brže nego što zakon može da ih stigne, partijskih vojnika koji zabaguju već na drugoj smislenoj rečenici i profesionalnih patriota koje domovina najbolje inspiriše na plaćenim letovima i džabalesku hotelskom smeštaju. Ukratko, u tom avionu bili su oni koji Srbiju vole na rečima, a mnogo više koriste na delima. Većina njih je tu bila zbog novca, neki zbog iluzije moći, a svi zajedno zato što su na vreme shvatili da je u Vučićevoj Srbiji najisplatljivija lojalnost i to ne zakonu, državi, institucijama, nego jednom čoveku koji je sam sve to istovremeno. A lojalnost se, s vremena na vreme, mora pokazati i overiti, pa je aerodrom u Tivtu bio mesto na koje se, nakratko, preselila Srbija kakvu predsednik voli: ona bez dosadnih novinara sa nezgodnim pitanjima, sa napumpanim mišicama ali bez kičme i mozga, koja maše transparentima na kojima je neko drugi ispisao poruku i koja očekuje da za sve to bude nagrađena. I zato ne treba da čudi što se stalno jedni te isti ljudi nalaze za istim kafanskim stolovima, u istim prvim redovima na mitinzima, na istim fotografijama, sada i u istom avionu i teško je sve to pravdati slučajnošću. Ako je sve to slučajnost, onda je slučajnost postala najorganizovanija i najstabilnija institucija u ovoj državi.

I dok je ta vesela menažerija, unutar Srbije, postala podrazumevajući folklor Vučićeve vladavine na koji smo navikli, ona je na tivatskom aerodromu, izopštena u pusto ostrvo, delovala jadno, smešno i ogoljeno poput lošeg vica. Tako je doživljena i katapultirana nazad odakle je i došla kao promašena propagandna investicija neispunjenog zadatka. U suštini, Vučić bi trebalo da bude zahvalan bezbednosnim službama Crne Gore koje su, radeći svoj posao, zapravo sprečile njegovo dalje brukanje i dodatno objašnjavanje i domaćinima i evropskim gostima o čemu se tu radi i zašto je ispred njega u Tivat krenula prethodnica koja je ličila na zatvorski transport sa prinudnim sletanjem i gde je policija „putnike“ mogla da identifikuje preko poternica a ne ličnih karti. I nije problem njegovo brukanje, problem je što su posredno brukani Srbija i njeni građani i što je među mnogobrojnim državnicima, samo ovaj naš bio crna ovca sa svađalačkim manirima, posle kojih će se evropski lideri, s pravom zapitati – kako će Srbija sutra sa nama u Evropskoj uniji, ako ima problem sa najbližom zemljom u okruženju. Čarterom koji je išao u Tivat tamo se ne stiže.