"Blago deci i dementnima. Oni svakog dana nauče nešto novo", poznati je aforizam mog prijatelja Vuka Gligorijevića (1946-2003). Nisam ni jedno, a hvala Bogu još ni drugo, mada sam ovaj tekst počeo da pišem u uverenju da je "autošovinizam" novi pojam na našoj političkoj sceni.

„Reč ‘autošovinizam’ počela je da se kao loš zadah provlači našom javnošću od 2006. Kao blaziran način da nekoga nazovete izdajnikom, novi pojam je relativno brzo pustio koren među salonskom desnicom i neuspešnim književnicima“, napisao je krajem prošle godine sociolog Dario Hajrić.

Iako ima prizvuk naučnog pojma, autošovinizam je zapravo neologizam domaće proizvodnje. Iako postoje pojmovi čije se značenje delimično preklapa, u stranim jezicima ova reč ne postoji.

„Autošovinizam je oksimoron koji bi trebalo da označava mržnju prema sopstvenom narodu ili naciji. Autošovinista je idealan neprijatelj desnice: sveprisutan, podmukao unutrašnji neprijatelj koji prezire sve Naše i voli sve Njihovo, a povrh svega zapravo ne postoji, pa čak i junaci poput Miše Vacića mogu da mu se suprotstave“, naglasio je Hajrić, čiji tekst možete pogledati ovde

https://remarker.media/politika/kako-su-izdajnici-postali-autosovinisti/

U ovom tekstu gotovo da je do tančina predviđen nedavni upad huligana u „Staru kapetaniju“, cepanje izloženih radova strip grupe „Momci“, ali i opravdavanje tog čina od strane izvesne Ivane Dedić, koja platu prima u Ministarstvu kulture i informisanja, kao pomoćnica ministra za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije.

Ona se, reagujući na saopštenje „Nezavisne kulturne scene Srbije“, povodom nekoliko uznemirujućih napada na umetnike, obrušila na ovu asocijaciju, koja okuplja sedamdesetpet organizacija civilnog društva na području savremenog stvaralaštva i unutar koje aktivno radi više hiljada profesionalnih umetnika, istraživača, teoretičara i kulturnih radnika. Izbegavajući da osudi makar ogoljeni vandalizam made in Zemun, PMSS je NKSS nazvala „autošovinističkom“, „parapolitičkom“ i „kvazikulturnom organizacijom“, čija je „iskošena pažnja“ vođena „patološkim jednoumljem“…

Koleginica Tamara Spaić je to precizno definisala kao „izliv nacizma u mozak Ministarstva kulture“, a u saopštenju grupe „Momci“ je reagovanje iz resornog ministarstva nazvano „ALI saopštenjem“, koje, „izjednačivši umetnike i vandale, po protokolu osuđuje agresiju a UPADLJIVO NIGDE ne osuđuje uništavanje samih dela“:

„Najopasnije u ovoj situaciji je što se našem radu negira njegov kontekst (sve slike su nastale tokom devedesetih godina prošlog veka – prim. I. M.), a nameće drugi, veoma negativan i čak bolestan, koji sa radom i momcima nema ništa zajedničko. Da li se to dešava spontano tako što javnost projektuje svoje strahove na nas, ili pak namerno, da bi se od nas načinila laka meta na kojoj besan narod može da da sebi odušak?“

Danas su ta „laka meta“ umetnici, sutra migranti, prekosutra svako ko se usudi da ukaže na ozbiljan rast mržnje u našem društvu. Partija radikalne levice je ovih dana upozorila da izvesna organizacija „Narodna patrola“ poziva na akciju „Očistimo park kod Ekonomskog fakulteta“ u nedelju 25. oktobra, ali i podržala kontra-akciju solidarnosti sa izbeglicama, protiv mržnje i najavljenog nasilja na istom mestu u isto vreme.

Dario Hajrić u pomenutom tekstu kaže da će vam većina ljudi na ovom podneblju šovinistu okarakterisati kao „onog koji mrzi druge narode“. Međutim, to je ozbiljno pojednostavljena verzija, jer je šovinizam zapravo „iracionalno verovanje u sopstvenu superiornost i dominaciju“.

Mada naoko suptilna, razlika u odnosu na laičku definiciju ima ozbiljne posledice: mržnja je tu samo derivat, posledica bizarne zablude o sopstvenoj premoći. „Takav obrazac mišljenja navodi nas da konstantno sortiramo ljude i mislimo o njima u kategorijama. Pojedinac nije bitan, bitno je jedino šta je pojedinac. Bitna je njegova kategorija, fioka u koju ga stavljamo“, naglašava Hajrić.

Kad govore o autošovinizmu, a sad to čine i sa zvaničnih mesta, na delu je šibicarsko podmetanje pogrdne zamene za reč „antišovinizam“ (a u širem smislu i za antifašizam). Dok antišovinizam ima pozitivan prizvuk, autošovinizam je bedasto zamaskiran sinonim za izdajnika. On daje negativan prizvuk protivljenju nacionalnom kiču koji zamišlja patriotizam kao najbanalniji spisak nacionalnih stereotipa. Tera kritičare šovinizma da se pravdaju i dokazuju pravovernost. Omogućava fašistima da imaju šta da vam uzvrate kad ih nazovete pravim imenom.

Na kraju, njegova ultimativna svrha je da unapred označi one sa kojima se nema šta pričati, već treba postupati po onoj stadionskoj „nemo’ da pričaš s njim, nabodi ga!!!“