Piše Ivan Mrđen: A kad je BIGZ bio BIGZ!

Podcast koleginice Ane Kalabe "Život na srpskom", u kome je Aleksandar Marković Lama, frontmen benda "Bolesna štenad" i "jedan od veterana BIGZ-a", pričao kako je izgledao život u napuštenoj štampariji na obodu Senjaka najavljen je pod naslovom "Sva čuda koja su se desila u zgradi BIGZ-a".

Bez namere da se zamerim bilo kome od „zanimljivih ljudi, mladih bendova, manekena i duhova BIGZ-a“ koji su doprineli „stvaranju jedne autentične, kreativne zajednice“, kao vlasnik tri akcije preduzeća „BIGZ Publishing“, koje mi je krajem avgusta 2005. uručio tadašnji v.d. direktor, moj prijatelj Borislav Soleša, želim samo da podsetim na vreme kad je Beogradski izdavačko-grafički zavod bio baš to, respektabilna izdavačka i grafička kuća. U kojoj je u najboljim godinama platu zarađivalo više od tri hiljade zaposlenih, kojima je, da dodam i to, za odmor služila istarska rezidencija Karađorđevića u Velom Lošinju.

U zgradi broj 17 u Bulevaru vojvode Mišića, koja je nedavno prodata i čime je izgleda stavljena tačka na jedno veoma zanimljivo poglavlje njene istorije, radio sam od avgusta 1984. do novembra 1987. godine, kao zamenik glavnog i odgovornog urednika revije „Duga“. BIGZ je zajedno sa Republičkom konferencijom SSRN Srbije bio suosnivač ovog dvonedeljnika, koji je u to vreme dosezao i tiraž od 140.000 primeraka. Uz „Praktičnu ženu“ sa nikad ispod pola miliona, uglednu „Galaksiju“ i pionirski poduhvat „Računari“ (prvi samosklopivi računar na ovim prostorima napravio je Voja Antonić, uz podršku Esada Jakupovića, Jove Regaseka, Ace Milinkovića i ekipe), specijalna izdanja sa ogromnim tiražima („Solunci“, „Lepota i zdravlje“, „Vez“…) – ova OOUR (ako se neko seća šta je to značilo) bila je jedna od najprofitabilnijih u čitavom sistemu BIGZ-a.

Listajući komplete „Duge“ iz tog perioda nailazio sam na oglase još poznatije Osnovne organizacije udruženog rada Izdavačka delatnost, čiji je zaštitni znak bila tzv. „džepna knjiga“, nikad ispod 10.000 primeraka, ali i na ovim prostorima neponovljiva edicija „Velika filozofska biblioteka“ u kojoj su objavljena dela Aristotela, Platona, Spinoze, Hegela…

Tako u BIGZ-ovoj izdavačkoj ponudi početkom 1985. godine vidimo dela Meše Selimovića („Derviš i smrt“, „Tvrđava“, „Krug“, „Ostrvo“), Dobrice Ćosića, Dragoslava Mihailovića, Duška Radovića, Stevana Raičkovića, čitav niz izdanja za decu (čuvena ilustrovana enciklopedija „Dečje sveznanje“), romane mladih autora (na primer, „Duša, jedinica moja“ Biljane Jovanović), knjige o istoriji… Priznaćete, to su neka drukčija „čuda koja su se dešavala u zgradi BIGZ-a“!

I za slovo „G“ u skraćenici BIGZ u to vreme imam samo reči hvale. Iskustvo sa grafičarima, dok smo sarađivali na pripremi i štampanju „Duge“, mnogo mi je pomoglo četiri godine kasnije kad je modernizovana štamparija „Borba“, toliko je ova kuća u grafičkom smislu prednjačila u odnosu na konkurenciju… Kasnije su se, na žalost, pogrešnim konceptom privatizacije upravo najsavremenije mašine i oprema, ali i najbolji majstori, preselili u neke privatne pogone, pa nije tajna da je sunovrat ovog giganta počeo kad više nije mogao da se na pravi način bavi svojom inicalnom delatnošću – štamparstvom.

Izgradnja zgrade Državne štamparije počela je 1937. godine (osvećenje temelja 27. novembra), po projektu arhitekte Dragiše Brašovana. Smatra se jednim od najpoznatijih arhitektonskih ostvarenja jugoslovenske moderne, sa osnovom u obliku ćiriličnog slova П i konstrukcijom koja poseća na štamparsku mašinu. Završena je 1941. godine, a posle Drugog svetskog rata u njoj je nastavilo da radi predzeće „Jugoštampa“, koje je u Beogradski grafički zavod preimenovano kad je u njegov sastav ušlo nekoliko manjih štamparija i fabrika hartije „Beograd“, koja se tada iz stare zgrade preko puta selila na Ada Huju. Poseban kvalitet ovog objedinjavanja stigao je sa mrežom knjižara na najatraktivnijim lokacijama u svim većim jugoslovenskim gradovima, pa je ubrzo sasvim logično u nezaboravnu skraćenicu dodato i slovo „I“, kao simbol izdavačke delatnosti.

Razumem tugu, pa i ozlojeđenost svih koji su poslednjih nekoliko godina ovom objektu potpuno zapuštenom i devastiranom tokom desete decenije prošlog veka, vratili sadržaj, smisao i dušu. Tu su našli utočište male štamparije, skladišta, ateljei, zanatske i umetničke radionice, škola kapuere, radio stanica, pozorišna laboratorija… S obzirom da je zgrada BIGZ-a godinama bila stecište mnogih slobodnih umetnika, s pravom se smatra nekom vrstom neformalnog kulturnog centra.

Zgrada BIGZ-a je posebno značajna za novu srpsku muzičku scenu, jer je u njoj vežbalo i imalo prve zapažene nastupe nekoliko desetina bendova, kao „The Schtrebers“, „DžDž“, „Metak“, „Stutgart“, „Autopark“, „Bolesna štenad“, SARS, „Repetitor“…

Dok čitam i slušam njihove priče kako su otkrivali BIGZ i kako je taj prostor otkrivao njih i njihovu muziku, zaista mi je žao što ne mogu da im preporučim „Stress Out centar“, koji su na istoj adresi otvorili moji prijatelji, košarkašica Jovana Stojanović i IT stručnjak Petar Travica. U njihovoj „igraonici“ za odrasle moglo je da se „divlja“ pola sata, razbija nameštaj i tehnika, baca vikinška sekira i da se tom vrstom anti-stres terapije makar olakša bes zbog još jedne izgubljene bitke nečega što se zove „duh Beograda“.