Nastavnici Ružici su đaci pripremili spektakularan oproštaj, u penziju ispraćena uz baklje i “Ružo rumena”: “Nisam ja posebna, deca su” VIDEO

Društvene mreže su juče, doslovno rečeno, izgorele zbog snimka na kom se vidi spektakularan ispraćaj omiljene nastavnice u penziju.

Nju su iznenadili ne samo njeni đaci kojima je bila razredni starešina, nego svi kojima je predavala i sada, ali i pre 10 i 20 godina.

Da, toliko su je svi voleli i zavoleli.

Prošle srede, baš u trenutku kada je nastavnica likovnog Ružica Jovanović završavala poslednji čas u osnovnoj školi "Nikola Tesla" i krenula kući, njoj su đaci napravili "sačekušu" - skoro cela škola napustila je zgradu, pevajući nastavnici Ruži njenu omiljenu pesmu "Ružo rumena", a onda su je, uz skandiranje njenog imena i uz baklje, pratili ulicom do obližnjeg parkića gde su se veselili i radovali zajedno.

Ona se, potom, zajedno s njima vratila u školu, gde su se uz suze grlili i opraštali.

Ekipa Nova.rs uspela je da kontaktira ovu posebnu nastavnicu jer, sigurno je po nečemu posebna, kada je nekoliko stotina đaka ostavila u suzama.

"Nisam ja posebna, deca su posebna", kaže odmah na početku razgovora nastavnica Ružica, a zatim dodaje:

"Prošlo je pet dana, a ja sam još pod utiskom. Ista emocija me drži. Zaista nisam posebna, ali ova emocija i ova ljubav koju sam ja doživela, to je posebno. I deca su posebna. Radim 35 godina u školi i sigurna sam da niko nije doživeo ovo što sam ja. Konačno sam shvatila svrhu svog života i svog posla jer ostaviti takav utisak... To je neverovatno", kaže nam trenutno najpopuarnija nastavnica u Srbiji.

Nastavnicu Ružu ne vole samo sadašnji đaci ili oni koji su prošle godine maturirali, pretprošle... Nju vole, poštuju i s njom su u kontaktu i učenici koji su pre 30 godina završili osnovnu školu. I sama činjenica da se čuje s njima dovoljno govori o njenom odnosu prema deci i ovom poslu.

"Svi su moja deca i ja njih ne zaboravljam, ali ni oni mene. Zahvaljuju mi se da sam prva koja sam im dunula vetar u krila, da ću im uvek ostati u sećanju. Ne znam, zaista ovo nisam očekivala, potpuno su me emocije samlele. Sve te poruke ljubavi, sve te lepe reči, to je nemerljivo. Rekla sam deci, a sad i vama - raditi posao koji voliš i dobiti najveću nagradu na svetu za to je ono čemu svi treba da težimo, a ja sam to postigla i ja sam najsrećnija žena", kaže ona.

I rad i razgovor

Likovno je takav predmet da deca uz rad mogu i da diskutuju s nastavnikom na različite teme. To je praktikovala i nastavnica Ružica koja je bila "uvo" za svu decu.

"Meni je, kao ženi, porodica na prvom mestu. Kad počne školska godina, uđem u učionicu, uđem u učionicu i kažem toj deci: Slušajte, vi ste sad porodica, a ja sam trenutno 45-90 minuta član vaše porodice i to morate da shvatite. Kakva sam bila u životu, takva sam bila prema toj deci. Mogli smo i da plačemo i da se posvađamo i da budemo nasmejani i da budemo ljuti, sve smo mi zajedno probali. Trudila sam se da nikad u učionicu ne iznesem nikakva svoja, čak ni ona najmanja nezadovoljstva bilo čime".

Glavni zadatak joj je svih ovih godina bio isti - da deca nauče da izgrade sebe.

"Shodno predmetu koji sam predavala, uvek sam imala vremena da posmatram decu dok rade. I najvažnije mi je bilo da oni izgrade taj osećaj odgovornosti, da moraju da urade nešto i da budu nagrađeni. To je zadovoljstvo kad vidite njihovu sreću jer su to zaslužili i uradili. Talenat je, naravno, na poslednjem mestu, ali je važno da donose redovno pribor, da svi rade, da svi sagnu glavice i urade ono što treba, ali i da imamo vremena da popričamo o drugim stvarima, da mi se povere, da se našalimo...", objašnjava nastavnica.

Kaže da je ostala ista kao i kad je počela da radi pre više od tri decenije.

"Ovakva sam bila od prvog dana. Na prvom času postavimo pravila i on ise drže tih pravila jer deca vole pravila. Verujte mi, u poslednje vreme više roditelji prave probleme nego deca. Lično ja nisma imala takvih iskustava, ništa bitno nije se desilo, ali zaista je tako. Mi smo svi živeli kao jedna velika porodica, ja sam veliko poštovanje osećala prema njima. Jedan učenik osmog razreda jednom mi je rekao: Nastavnice, ne mogu da shvatim da vas neko ne voli. A ja kažem; A zašto bi me svako voleo? Nisam ja ništa posebna".

Utisci se još uvek nisu slegli.

Nastavnica kaže da s njom i njena porodica proživljava sve emocije.

"Moj sin zna kakva sam ja, a suprug je sve sa mnom proživljavao, ovo je i za njega bilo emotivno. Od tih iskrenih poruka koje sam dobila, čokolade s posvetom za najbolju nastavnicu, cveće, čak i pesmu koju mi je napisalo dete peti razred, pa nema ništa vrednijeg od toga i ne mogu da ne zaplačem po stoti put. I crtali su me onako kako me vide svojim očima, ma svašta... Dolazili su mi kući, idem na svadbu mojih učenika, devojke mi se javljaju kada se porode, verujte mi".

Uvek je, naglašava, volela da radi s decom, a onda je spojila dve ljubavi - umetnost i decu i uživa u svakom trenutku.

"Kad upoznaš neko dete i vidiš da iskače na neki način, prvo pomisliš da ono ima neki problem možda u porodici ili nešto lično. I onda morate da se spustite na nivo tog deteta i da pokušate da prodrete u njega. Moja suština je bila pokazati poštovanje prema tom detetu, pokušati na sve načine, nekako i uspemo uvek".

Za kraj razgovora, nastavnica poručuje svojim mlađim kolegama koji tek ulaze u prosvetu da moraju da vole svoj posao jer bez ljubavi nema ničega.

"S druge strane, ta ljubav ne sme da bude popustljiva. Deci moraju da se postave grnaice kao što to roditelji rade. I oni to poštuju, koliko god da im je u početku teško ili da se opiru, ali oni vrlo brzo shvate da je to normalno i mi najnormalnije funkcionišemo s tim normalnim pravilima, a ne nekim koje deca ne mogu da ispune. Nemam čarobnu formulu, samo sam srećna žena što sam radila posao koji volim i što sam ostavila trag u životima mnoge dece", kaže ova divna nastavnica.

BONUS VIDEO: Roditelji će ocenjivati prosvetare