0
Beogradska grupa Mitsko Biće objavila je novi album „Došlo vreme da se Biće menja“, sa devet pesama koje ispituju teme prijateljstva, ljubavi i „unutrašnjih putovanja“ kroz koja svi pre ili kasnije prlazimo. Reč je o furiozno napisanom i odsviranom albumu koji lestvicu očekivanja od ostalih izvođača na sceni podiže dosta visoko.
Bend čine Jovan Ilić (vokal, gitara), Andrijana Manojlović Endi (vokal, klavijatura), Boris Milanović (bas) i Nemanja Đorđević (bubanj), a proizašao je iz samostalnog projekta Jovana Ilića, koji je i vodeći autor u bendu. U intervjuu za „Novu“, oni otkrivaju kako je album „Došlo vreme da se Biće menja“ nastao, kako je izgledao njihov nastup na protestu na Slaviji neposredno nakon udara „zvučnog topa“, ali i o zanimljivoj obradi jedne pesme Tee Tairović.
U najavi novog albuma navodite da se sastoji od „pozitivnih ideja, sakupljanih kroz mistično-kreativna iskustva“ i da „kao takav predstavlja odgovor na osećaj otuđenosti i nemoći“. Kako uopšte izgleda nuditi pozitivne ideje ljudima koji su uhvaćeni u žrvnju između serije „Black Mirror“ i „Zadruge“?
Endi: „Black mirror“ i „Zadruga“ su ipak fikcija, ljudi i dalje po prirodi reaguju na iskrenost i autentičnu ranjivost sa kojom mogu da se poistovete. Najlepše je komunicirati sa publikom tokom i posle svirke i podeliti utiske.
Jovan: Uh nemam pojma, iz onoga što sam do sada naučio iz malo iskustva je da želim da izbegnem velika razočaranja, koja su realna s obzirom na to na šta liči muzička industrija. Evo upravo se nalazim sa svojim prijateljem Mladenom Lalićem Milinkovićem kod njega u kući na selu i odmah sam uleteo sa njim u proces pravljenja novih pesama, valjda gledam da se zatrpam novim očekivanjima, da se ne bih smorio sa starim. Ne deluje kao preterano pametna strategija…
„Promena je preteško iskustvo, al tamo šetamo moj prijatelj i ja / A tamo nema nikoga“, pevate u pesmi „Prijatelji“, koja otvara album. Kome se Mitsko Biće obraća, ako tamo „nema nikoga“?
Jovan: To je pesma koja govori o intimi prijateljstva, o prostoru koji je slobodan za ono za šta u životnom iskustvu do tada nije bilo mesta. Zahvalnost dugim šetnjama po Zemunu sa moja dva druga iz osnovne škole. O našim neuspešnim pokušajima da shvatimo smisao života sa 15 godina i o našim ponekad uspešnim pokušajima da pružimo jedan drugom razumevanje, podsticaj i toplinu.
Nastupali ste na velikom studentskom protestu na Slaviji. Teško da je u tom trenutku u Evropi postojala veća i važnija bina. Kako je sve to izgledalo odozgo?
Boris: Izgledalo je strašno, svirali smo ubrzo nakon napada neodređenim sredstvom u Kralja Milana, nastup su redari morali da prekinu u nekoliko navrata radi apela na ukazivanje pomoći i informisanja okupljenih, ceo dan je bio stresan. Teško je bilo proceniti koliko je ikome bilo do muzike, ali izgleda da je naš ukupni učinak bio pozitivan, najviše zahvaljujući sjajnoj organizaciji u potpuno jedinstvenim okolnostima.
Endi: Slažem se sa Bokijem, jeste bilo stresno, ali pamtiću taj prizor zauvek, nepregledna reka ljudi svih emocija na licu, tražila sam pogledom roditelje dok smo svirali Boluju reči. Osetila sam se kao Bitls haha
Jovan: Ma meni je bilo strašno… Sve neki vrtlog… Tokom koncerta su stizale vesti koju pominje Boris? Šta? Gde? Ne znam… Posle me keva zove i priča mi šta se desilo isprepadana, bio sam jako besan i dezorijentisan. Mada moram da priznam da sam imao momente gde brišem svaku ideju o tome u kojoj se situaciji nalazim i prepustim se samo odnosu zvuka koji proizvodim u toliko velikom prostoru. Gitara i glas koji putuju između zgrada u centru grada.
Na protestima su vaši prijatelji, kolege s fakulteta, ljudi iz publike vaših koncerata. Znam da je pitanje zahtevno, ali evo ga: Kako biste starijim generacijama objasnili vašu generaciju u par rečenica?
Jovan: Mislim da ne bih znao o tome… Ili su previše različiti ljudi koje znam iz geracije ili ja ne mogu da se toliko odmaknem.
Boris: Hej, pa ja sam iz te neke malo starije generacije, bend je zapravo generacijski šaren, ali mislim da generacijsko jedinstvo baš i ne postoji niti u jednoj generaciji.
Mitsko Biće od samog početka dobija prilično dobre reakcije muzičke kritike. Da li vas ocene o tome da ste „najveća nada“ srpskog rokenrola više opterećuju ili motivišu?
Boris: „Najveća nada“ i nije neki kompliment, bolje da kažu „najbolji bend u Srbiji u poslednjih 15 godina.“ Možda bi onda i neko ko inače nije iz malobrojnih alternativnih krugova napravio tih par digitalnih mikro koraka da proveri da li je saglasan sa ocenom.
Nemanja: Ne shvatam previše ozbiljno, naročito u muzici, kad se kaže najbolji, najjači, najveći, tako da niti motiviše niti opterećuje. Muzika je za mene medij kroz koji mozes iskreno da komuniciraš sa svetom, da kažeš kako se osećaš. Uživam u tome, u stvaralačkom procesu, svirkama, putovanjima. Dokle god je tako nije mi bitno da li ćemo sve to nazvati „najveća nada“ rokenrola ili nekako drugačije.
Jovan: „Mi smo nada srpskog rokenrola! Ale ale! Ale ale!“
Za album navodite da je produciran samostalno, „po stanovima, vikendicama i profesionalnim studijima, koristeći sve raspoložive resurse“. Zvuk Mitskog Bića gotovo je trenutno prepoznatljiv, ne liči mi ni na jedan drugi domaći bend. Kako ste došli do svog zvuka?
Boris: Nakon Jovanove i moje saradnje na prvom izdanju Mitskog Bića (EP „Tužne pesme u slatko-kiselom sosu“ u saradnji sa bendom Kineski Restoran) sam ga ohrabrio da krene u samostalnu produkciju demo snimaka za pesme koje je uživo izvodio sam uz akustičnu gitaru. Ti snimci su postali osnova za dalju produkciju tih pesama, tako da i sada na albumu se mogu čuti elementi tih začetaka. Recimo da je ideja bila organski razvoj, po ugledu na embrionalne faze, kako studijski, tako i pri aranžiranju pesama za nastupe.
Jovane, u jednom ranijem intervjuu koji smo radili rekao si da u muzici mora postojati nešto što u tebi budi nove svetove, što te vodi u neka druga stanja, nešto što prožima tvoje biće daleko više od koncepta konzumerizma, lajkova, instagram profila, kategorija. Kako ti zasad ide ta borba?
Jovan: E da! Super ide! U pripremi je novi spot za pesmu „Prijatelji“, tu se doslovno gradio čitav svet u koji mi ulazimo kao Mitska Bića spremna za avanturu i promenu. Jedva čekam da to izađe, toliko sam nestrpljiv. Toliko ljudi je sa svojim entuzijazmom deo toga!
Moja omiljena pesma na albumu zasad je „Boluju reči“. Reč je o nekoj vrsti pisma ocu, u kojem su i ovi stihovi: „Novo stanje novo je za sve / Dečake, devojčice / Za sve / Napucane momčiće“. Napucani momčići manje-više vladaju Srbijom više od 30 godina. Kako se oni privikavaju na ovo „novo stanje“ koje se spominje u pesmi?
Jovan: Pesma je potpuno „unutrašnje“ prirode i porekla. Napucani momčići, dečaci i devojčice, to su moja sobstva koja se nose sa svim iskustvima na koja nalete u meni. Napucani momčići su pozitivna stvar, to je Jovan kad se oseća važno i snažno! Momče napucano! A što se tiče situacije oko ekipe koja vlada, ne deluje mi kao da im je privikavanje strategija…
Ranije ste obradili pesmu Tee Tairović „Izrael i Palestina“. Zašto baš Tea i zašto ta pesma?
Nemanja: Tea je, koliko je meni poznato, na početku sukoba između Izraela i Palestine pod pritiskom javnosti promenila deo teksta svoje pesme koji se odnosi na imena dveju država. Tako da smo mi odlučili da tom obradom, gde smo koristili originalni tekst, kažemo da je bitno upravo pričati o te dve države, zbog svega sto se dešavalo i što se i dalje dešava.
Pitali smo članove Mitskog Bića da nam otkriju koja ih je muzika oblikovala. Odgovori nude uvid u saundtrek uz koji oni stvaraju.
Boris: Q Lazzarus – Goodbye Horses, Kate Bush – Wuthering Heights, of Montreal – We Were Born the Mutants Again with Leafling
Endi: Sheep, Dog & Wolf, Fleet Foxes, Os Tincoãs
Nemanja: Massive Attack – Mezzanine, The Smiths – How Soon Is Now, Thievery Corporation – It Takes a Thief, Gorillaz – Demon Days, Serge Gainsbourg, The Doors – The Soft Parade….
Jovan: Iz nekog razloga u poslednje vreme muziku koju slušam delim da Svetlu i Tamnu, evo par primera jedne i druge. Svetla : „Durutti Column“ „Animal Collective“, „Arsen Dedić“, „Javelin“. Tamna: „Bauhaus“, „Dobri isak“, „Himzo Polovina“
