"Ja nisam Forest Gamp, ne šetam bez veze!" Novosađanin peške došao na protest u Nišu i ima poruku za Vučića: Ako treba, u Beograd ću nekoga na leđima doneti

Ovaj pedesetčetvorogodišnji inženjer elektrotehnika priznaje da je, mada u odličnoj kondiciji zahvaljujući bogatom sportskom iskustvu, imao sumnje u pogledu uspešnosti svog pohoda te da su ga i najbliži prijatelji pokušali da pokolebaju u odluci da na ovaj način pruži podršku studentima.

"Sportom se bavim čitavog života, igrao sam rukomet, poslednjih deset godina neprestano vozim bicikl, na fruškogorske maratone redovno idem. Učestvovao sam na ultramaratonu od 107 kilometara, pa na ultraekstremnom maratonu od 135 kilometara koji je trajao čak 32 sata. To je 6.000 metara uspona i silazaka kao da se dva puta sa nivoa mora popnete na Triglav. Bez obzira na sve to nisam bio siguran da li ću uspeti da ostvarim planirano pogotovo što nisam mogao da nađem nekog ko bi se sa mnom odvažio na taj put od 325 kilometara. Nadao sam se da sam sposoban da to izvedem, pa sam čak na jednoj FB planinarskoj grupi pozvao ljude da mi se pridrže i da pokušamo da do Niša stignemo za tri dana. Niko se nije odazvao, a i ja sam shvatio da je to nemoguć poduhvat bez logistike, jer kako nisam imao ugovoren smeštaj ni obezbeđenu hranu to bi mi oduzelo vreme koje mi je bilo potrebno za spavanje. Zato sam pozvao ljude da mi se pridrže da bar neku deonicu zajedno pređemo a kako ni to nije uspelo, odlučio sam da krenem sam", opisuje Manigoda početak svoje avanture.

Aleksandar iz Novog Sada kreće u utorak ujutro u šest sati i pešači do Novog Beograda.

"Prvo veče sam zanoćio kod zeta na Novom Beogradu, drugo veče u Mladenovcu, supruga mi je otuda, do tamo sam stigao idući preko Avale. Treću noć sam proveo na ulazu u Batočinu u jednom restoranu sa prenoćištem a četvrto u etno gazdinstvu u Ražnju. U proseku sam prolazio 65 kilometatra dnevno, ali te večeri sam imao malo veću kilometražu pa sam u Ražanj stigao oko 22 sata. U subotu u šest ujutro sam krenuo za Niš, svratio u Aleksinac na ručak i oko 17 časova sam bio u Nišu", priča Manigoda.

Prizor koji ga je dočekao u Nišu opravdao je sve njegove napore.

Nutkali su me rakijom i čokoladom

"Očekivao sam mnogo ljudi jer sam idući prema Nišu video kolone vozila i na autoputu i na sporednom putu kojim sam i ja hodao. Kako sam nosio zastavu i majicu na kojoj piše Novi Sad - Niš 325 kilometara sa crvenom šakom, privlačio sam im pažnju. Svirali su mi iz vozila i pozdravljali me, jedan čovek iz Ivanjice je četrdesetak minuta pored mene vozio i razgovarao sa mnom te uključivao svoje prijatelje na video poziv da bih i sa njima popričao. Celim putem dok je išao sa mnom nutkao me rakijom i čokoladom. Sve to mi je davalo snagu da nastavim i da zaboravim na žuljeve i na bolove u kukovima i kolenima" - priča Novosađanin.

Objašnjavajući motiv svog podviga, Manigoda kaže da na ovaj način želi da pošalje poruku onima koji omalovažavaju studentski protest i narodni bunt.

"Ja nisam Forest Gamp, ne šetam bez veze, već imam ideju koju želim da proširim. Vučić je na televiziji rekao 'Neka šetaju dok se ne umore!' E pa nećemo se umoriti. Ja sam na protest u Kragujevac otišao biciklom, u sedam ujutro sam krenuo a u 20 sati sam bio u Kragujevcu i to po kiši i snegu. Pitali su me prijatelji zašto bar biciklom nisam krenuo za Niš kada već nisam hteo da idem kolima. Rekao sam im da idem peške iako je Niš mnogo dalje od Kragujevca, da pošaljem poruku da se nećemo umoriti. Kada smo 5. novembra izašli na protest u Novom Sadu taj grad je što se tiče naprednjaka pao. Jedan po jedan grad pada, šetao sam sa studentima i u Beogradu i u Batajnici i u Pazovi, svuda su nas dočekivali kao oslobodioce, neverovatan je taj osećaj koji tada doživljavate, taj ponos, ta ljubav, to je neopisivo. E, to nam daje snagu za još ekstremnije napore pa ja poručujem Vučiću: Nećemo se umoriti! U Beograd dolazim peške a ako treba, nekog ću sa sobom i na leđima doneti. Jer, nećemo se umoriti sve dok se stvari u ovoj zemlji ne promene" - zaključuje Manigoda.