Uslov lidera pokreta “Dveri” Boška Obradovića i njegovog stranačkog kolege Ivana Kostića da im se omogući jedna večernja emisija na Radio televiziji Srbije, kako bi u 60 minuta objasnili zašto već danima štrajkuju glađu, po njihovim rečima je “minimum minumuma”, jer je nerealno očekivati ispunjenje prethodnih, mnogo kompleksnijih zahteva. A to su, da ponovimo, poštovanje Ustava i Rezolucije 1244 po pitanju očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije, neselektivan rad tužilaštva i sudova, zaštita eparhija SPC i pravoslavnih vernika u Crnoj Gori, oslobođenje medija, kao i odlaganje junskih i stvaranje uslova za slobodne i poštene izbore.
Tri su osnovna razloga zbog kojih ovaj “minimum minimuma” može biti samo najbezbolnija odstupnica i za vlast i za poslanike pred dverima Doma Narodne skupštine. Prvi i osnovni, šta uopšte znači sat vremena, pa i na javnom servisu, prema dvomesečnom zaposedanju proširenog udarnog vremena (“prime time”) sa više od 91 odsto za pripadnike vlasti u političkom sadržaju televizija sa nacionalnom pokrivenošću (RTS, Prva, Pink, Happy i B92), prema podacima Centra za istraživanje transparentnosti i odgovornosti (CRTA)?! Ta nesrazmera nije samo zbog aktuelne situacije i sprečavanje širenja i otklanjanja posledica epidemije korona virusa, ona traje još malo pa punih osam godina, još od prvih herojskih dana tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade…
Drugo je već tradicionalna opsednutost ovdašnje opozicije vremenom na RTS. Uskoro će se navršiti pune tri decenije od kako je tadašnji gospodar života i smrti za prve višestranačke izbore u Srbiji pripustio predstavnike opozicije po šezdeset minuta na Prvi program, odma’ posle Dnevnika, pa su karikaturalno izjednačeni Vuk Drašković i Nikola Šećeroski, dr Ivan Đurić i Tihomir Živanović, da ne spominjemo ostale pitoreskne likove te izborne šarade.
Treće je nešto što je, po mom mišljenju, još veoma daleko od svesti svih ovdašnjih političara, koji se smatraju bogomdani da nam nešto “objasne”, da nam nešto predstave, da nas negde povedu… Svi bi da govore, a niko da sluša, svi bi da nametnu svoje stavove bez da druge pitaju kako žive, imaju li za osnovne potrebe, da li mogu sebi i svojoj deci da priušte kvalitetnu hranu, odeću i obuću, mogu li sa svojim primanjima bilo gde na odmor, šta im uopšte ostane kad plate sve dažbine… Za prave odgovore na takva pitanja bilo bi malo i 3.600 sati, za još jedan bilo čiji monolog mnogo je i 3.600 sekundi!