Potreba da dobar deo 2020. godine zaborave i ostave iza sebe, ali i namera da pojedine ljude iz te iste baksuzne godine upamte do kraja života, dve su identične želje koje imaju jedan mašinski inžinjer, jedan pravnik i jedan lekar. Novosađani Andrija Šrek, Branko Mojsilović i Goran Crnojević su činili deo onih cifara koje smo svakog dana slušali kao zastrašujuću statistiku novoobolelih. Sva trojica su imali teški oblik kovida, svi su bili pacijenti Infektivne klinike u Novom Sadu i svi su iz iscrpljujuće borbe sa bolešću izašli kao drugačiji, ali srećom, zdravi ljudi. Ovo su njihove priče.
Novosadkog pedijatra, doktora Andriju Šreka, činjenica da je zaražen, kaže, nije mnogo iznenadila, ali da ga je prijem u bolnicu ipak “uplašio”.
“Prijem u bolnicu me je, naravno, bez obzira što sam i sam lekar, uplašio jer sam shvatio težinu sopstvenog zdravstvenog stanja i mislim da je normalno da se svaki čovek u tom trenutku boji ne samo za zdravlje nego i život. Istovremeno, međutim, od prvog momenta u bolesničkoj sobi, shvatio sam da lekari i osoblje tačko znaju šta rade, da su izuzetno sinhronizovani i vrhunski obučeni, u uslovima takvim kakvi jesu, i da zaista daju sve od sebe”, kaže dr Šrek, koji je prve simptome osetio 27. novembra, a da bi nedelju dana kasnije, nakon neuspešnog kućnog lečenja, završio kao pacijent Infektivne klinike
“Prvih dana u bolnici, naravno, mnogi prijatelji, kolege, familija su mi davali podršku i trudio sam se da svima bar kratko odgovorim, bez obzira na još uvek teško stanje u kom sam bio. Naravno, najveća podrška su mi bile supruga i ćerka.
Takođe, imao sam sreće sa cimerima u sobi, jer smo se međusobno hrabrili i podržavali, ali u teškim momentima ipak bili u stanju i da ćutimo, svako sa svojim mislima. S obzirom da su oni primljeni dan posle mene, čim mi je bilo bolje, trudio sam se da im, kao lekar, pomognem i razjasnim neke detalje bolesti i na taj način ih umirim”, kaže Andrija, dodajući da je boravak u bolnici očvrstio i njegovu veru: u nauku.
“Jedini „čudni“ momenti tokom boravka u bolnici su se desili kad je u dva navrata jedan od medicinskih tehničara iznenada upadao sa kandilom i tamjanom da „kadi“ (u tom momentu su se na klinici nalazila čak tri sveštena lica pa je to možda u vezi s tim…), na šta bi moji dobri cimeri promptno „đipili“ iz kreveta i privlačili tamjan k sebi krsteći se i izgovarajući molitve, potom se prepuštajući ponovo dostignućima savremene medicinske nauke! Pošto to svakako nije spadalo u medicinski protokol lečenja, bio sam ta dva puta prinuđen da nam širom otvorim prozor sobe na 10-ak minuta, ne bismo li se rešili intenzivnog mirisa tamjana i obezbedili sebi dovoljnu količinu kiseonika”, kaže Šrek, dodajuči da susret sa kovidom na najteži način praktično samo pojačao njegov uverenje da “jedino medicinska nauka i saradnja naučnika širom sveta mogu nas rešiti ove pandemije”.
“Ozbiljno stanje u kom sam se nalazio, naravno, nije suštinski promenilo moje životne stavove i poglede, i dalje sam lekar, pedijatar, otac, suprug, muzičar, povremeni stonoteniser i ateista. Ciljevi su mi takođe isti – da nastavim da pomažem ljudima svojim znanjem i iskustvom koje posedujem. Jedino sam, narednog dana, u kupovini (pošto mi se supruga takođe u međuvremeno razbolela), primetio da uživam u tako banalnoj životnoj stvari i da čak povremeno i zapevam, srećan zbog ozdravljenja…”.
Susret sa dijagnozom “kovid 19” Novosađaninu Branku Mojsiloviću je, pored šoka i brige za svoje najbliže, doneo i grižu savesti.
“S jedne strane nisam bio iznenađen, s obzirom da sam predhodnih nedelju dana imao temperaturu koja me lomila i prilično izmučila, a s druge strane je bio šok. Pre svega me mučilo kako da saopštim i kako će regovati moji najbliži, pre svih ćerka, a ništa slabiji nije bio osećaj griže savesti što mi se to desilo, imajući u vidu da se sve vrerme promoviše slogan „ostani odgovoran“, tako da sam činjenicom da sam se zarazio, pokazao da sam neodgovoran …”, kaže ovaj inžinjer, napominjući da je njega odlazak u bolnicu “umirio”, ali i da sve do zadnjeg dana nije zapravo bio svestan koliko je teško bolestan.
“Do sada nikada nisam bio ozbiljnije bolestan, kamoli da sam imao iskustvo sa bolnicama, ali sam od prvog trenutka bio svestan da se nalazim na najboljem mogućem mestu, s obzirom na moje stanje i na težinu bolesti. Prvih par dana nisam ni bio svestan težine svog stanja, samo po reakcijama medicinskog osoblja sam shvatao ozbiljnost situacije”, kaže Mojsilović, napominjući da je snagu pronalazio u podršci porodice i prijatelja, ali “cimera” sa kojima je delio bolest i sobu.
“Tih dana najveća podrška su mi bili cimeri koji su me „vukli“ i naravno celokupno osoblje, kao i svi prijatelji, koleginice i kolege, rodbina, znani i neznani, koji su me svakodnevno bodrili, i njihova podrška je zapravo bila najjača terapija. Infuziju ne osećaš, ali svaka poruka podrške koju dobiješ daje neviđenu snagu i diže ceo organizam”, priča Branko, koji je na Infektivnoj klinici proveo skoro mesec dana koji su ga, kaže, zauvek promelini.
“Nemoguće je da vas ovakvo iskustvo ne promeni. Ljudi umiru oko vas, bore se za vazduh, za život, ti se boriš za vazduh, boli te svaki deo tela i u tim trenutcima raspodele prioriteta dobija puni smisao. Jednostavno, nemaš snage i shvatiš da nemaš više vremena da se svemu i svakome posvetiš istim intenzitetom. S druge strane, „male stvari“ su mi zapravo postale velike i svaki dan sam zahvalan na njima”, kaže naš sagovornik.
Kao volonteru Nurdora, Udruženja roditelja dece obolele od kancera, pravniku Goranu Crnojeviću svakodnevna borba za zdravlje nije nepoznanica. Međutim, ova je bila njegova prva borba lične priorode.
“Sticajem okolnosti i načinom života i rada i pre ove bolesti susretao sam se sa zdravstvenim problemima koji su me naučili da prema životu, zdravlju pa i svakodnevnim sitnicama imam drugačiji odnos. S tim što sam se do sada sa zdravstvenim problemima susretao uglavnom kod drugih ljudi. Ovaj put je bilo malo drugačije, lično sam prolazio kroz to, a kad doživite lično naravno da vam se dosadašnje granice gledanja na život dodatno pomeraju. Počinjete da još više menjate odnos prema životu ceneći stvari koje do tada niste imali priliku da sagledate i vidite”, kaže Goran, inače i dobitnik Novembarske povelje Novog Sada za humanost.
Kao i njegovi sugrađani, i Goran smatra da je 2020. godina u kooj se nema čega punog lepog upamtiti, izuzev ljudi koji su im nadčovečanskim snagama pomogli da danas budu zdravi ljudi. Kako kažu naši sagovornici, neobično je što mnogima od njih ne znaju ni imena, niti lik.
“Često razmišljam da ih možda srećem na ulici, ali ih ne prepoznajem, jer su sve vreme bili pod skafanderima i maskama”, kaže Mojsilović, dodajući da je njegova novogodišnja želja za 2021. upućena upravo ka ljudima u skafanredima:
“Voleo bih da mogu svakom ponaosob da zahvalim što su mi držali hrabrost, što su me bodrili kada mi je bilo najteže. Zbog njih se nikada nisam osećao usamljeno, ni u najtežim trenucima”.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar