"Ja imam MS, ali MS nema mene" - misao je sa kojom se Kragujevčanin Milan Kostadinović (37) budi svakog dana. Ovaj mladi čovek pre pet godina dobio je prve simptome multiple skleroze, a kada je bolest i zvanično potvrđena, odlučio je da mu to saznanje ne promeni život. Naprotiv, Milan je snagom volje promenio svoje navike i postao aktivniji nego ikad, a to se pozitivno odrazilo na sam tok bolesti. Danas aktivno trenira, svira u bendu i sa porodicom svakog vikenda boravi u prirodi.
„Šok je bio moja prva reakcija, svašta mi je prolazilo kroz glavu, ali sam odlučio da se borim“, počinje Milan svoju priču za Nova.rs.
„Nisam želeo da dozvolim sebi da sutra padnem u invalidska kolica i zavisim od dece. To je kod mene bila prekretnica, zatražio sam pomoć psihologa i zahvaljujći toj pomoći, shvatio sam da mi MS nije neka teskoba u životu, već da mi je to prosto druga šansa“, priča ovaj mladi otac dva dečaka od tri i pet godina.
Drugu šansu Milan je maksimalno iskoristio i počeo da istražuje bolest, o kojoj do tada ništa nije znao. Promenio je način ishrane, izabrao fizičku aktivnost koja će mu ojačati mišiće i posvetio se porodici. Na sreću kod njega je dijagnostikovan lakši oblik, a pošto je za dve godine imao dva neurološka napada, ispunio je uslove za dobijanje terapije, pa danas, kako kaže, tok bolesti drži pod kontrolom. Međutim, navodi da je strah od nepredvidivog razvoja oboljenja uvek prisutan, ali se ne predaje.
„Ja se osećam dobro, zahvaljujući celokupnoj promeni koju sam napravio i u razmišljanju i u ponašanju. Mnogi ljudi psihički padnu i na sam nagoveštaj da možda imaju MS, a kamoli posle potvrđivanja bolesti. Ovo je teško oboljenje koje sa sobom nosi mnogo loših stvari, invaliditet, probleme sa vidom, promene raspoloženja i druge teške stvari… sve to zna da bude poražavajuće.
Ja sam odlučio da me to ne sputava, već da sve te negativne posledice odložim koliko je god moguće“, objašnjava Milan svoje stavove, dodajući da mu je od svega najznačajnija podrška koju ima od porodice i celokupnog okruženja.
Motivacija jača od straha
Milan je razmišljanje o bolesti sa kojom živi stavio u drugi plan i u potpunosti se posvetio aktivnom i funkcionalnom životu i hobijima, koje je, priznaje, pre oboljenja zapostavio. Dan mu je kratak za sve što želi da uradi, ali ne odustaje. Ovaj grafički dizajner sebi više ne postavlja pitanje „da li nešto može“ već polazi od stava da „sve može“. Uskladio je profesionalne i lične obaveze, pa danas, kako kaže, ima vremena za sve. Postiže Milan da predaje likovnu kulturu u dve osnovne škole, da kao „frilenser“ sarađuje sa stranim klijentima, trenira četiri puta nedeljno, sastaje se sa bendom u kom peva i svira gitaru, a vikende rezerviše za izlete u prirodi sa suprugom Tijanom i sinovima Tadijom i Mihajlom.
„Ovo je moja druga šansa i ja sam odlučio da dam sve od sebe, da se ostvarim i kao otac i kao suprug. Porodica je moj najveći pokretač, a zahvaljući njima i svim hobijima kojima sam se vratio, ja sam usporio svoju bolest. Nekada sam se bavio košarkom, ali sve studije o MS-u koje sam pročitao su mi usmerile pažnju na kros fit (engl.Crossfit). Zbog toga ja u svakom susretu sa obolelima preporučujem ovaj sport, jer je najbolji za održavanje tonusa mišića, koji je nama najpotrebniji“, iskren je Milan.
Živeći na „zdravom koloseku“, kako naziva svoju drugu šansu, Milan ništa ne ostavlja za sutra. U šali kaže, da je zahvaljujući bolesti, konačno uspeo da završi snimanje albuma sa rok-pank bendom „Nikom ništa“, koji je osnovao sa prijateljima.
„Kada bolujete od bolesti koja je nepredvidiva, onda nema mesta za odlaganje bilo čega. Mi smo se u bendu nešto razvlačili i odugovlačili sa tim snimanjem. Kada sam se razboleo, komponovanje, sviranje i pevanje me je odvluklo od negativnih misli i eto, dobili smo divan rezultat. Snimili smo album, imali turneje, nastupali na festivalima. U tome uživam, volim da uzmem gitaru, a kada sam na bini u potpunosti zaboravim na svoju bolest“, priča Milan, dodajući da je najviše ponosan na nastup kada su svirali kao predgrupa Partibrejkersima.
Bolest stalno „podseća“ da je tu
Milan je promenio način života iz korena, ali i pored svih dobrih strana koje mu donose pozitivni stavovi i razmišljanja, kaže da je bolest tu i da ga povremenim „napadima“ podseća na svoje prisustvo. Kod njega je dijagnostikovan lakši oblik MS-a, odnosno Relapsno-remitirajuća multipla skleroza (RRMS). Za razliku od mnogih obolelih u Srbiji, Milan je dobio terapiju o trošku države i tri puta nedeljno sam sebi injekcijama daje lek na bazi interferona.
Sporadično mu se dešavaju napadi u vidu gubitka oslonca, trnjenja u nogama, iznenadnog zamora i promene raspoloženja. Milan objašnjava da su ti napadi nepredvidivi i da mu se dešavaju u svim prilikama, u školi na času, na treningu, u kući, pa čak i ujutru posle sna.
„To je najgore kod ove bolesti, što nikada ne znate kada napad može da se dogodi i kakav će da bude. Ja sam svestan neminovnosti da sutra može da mi se desi to „nešto“, ali gledam da ga odložim što više mogu. Danas medicina napreduje i sa adekvatnim lekovima bolest može da se drži pod kontrolom. Zbog toga sam i zagovornik pozitivnog razmišljanja, jer neke studije koje sam čitao pokazuju da pozitivan stav utiče na bolji ishod bolesti“ priča Milan sa optimizmom.
Milan planira da u Kragujevcu osnuje udruženje za podršku obolelima od MS-a i njihovim porodicama. Želja mu je da senzibiliše javnost o problemima sa kojima se suočavaju oboleli, a pogotovo da utiče na poslodavce, koji, kako kaže, u najvećem broju slučajeva, nemaju razumevanja za tegobe i napade koji se obolelima dešavaju na radnom mestu.
Lek za MS nije dostupan svima
Multipla skleroza je najčešća neurološka bolest mladih ljudi i najveći uzrok invaliditeta kod mladih. U Srbiji je registrovano oko 12.000 obolelih od MS-a, ali terapiju o trošku RFZO ima samo 12 odsto pacijenata.
Udruženje pacijeneta i obolelih od MS „MS Platforma“ zaleže se za dostupnost lekova svim obolelima. Savremena terapija može da modifikuje tok bolesti, odnosno da se bolest drži pod kontrolom.
To znači da ne dolazi do novih oštećenja nervnog sistema, neurološki status pacijenata se ne pogoršava, nego se bolest zaustavlja i konzervira. To omogućava ljudima da vode normalan i kvalitetan život – završavaju škole, zapošljavaju se, osnivaju porodice.
Ukoliko se bolest ne leči, vremenom dovodi do teškog invaliditeta. Polovina nelečenih pacijenata za 20 godina trajanja bolesti, hoda uz pomoć štapa, za 30 godina je u kolicima.
Međunarodni konsenzus eksperata je definisao da se sa terapijom mora početi najkasnije tri meseca od postavljanja dijagnoze, a u Srbiji se na terapiju čeka godinima, dok pojedini pacijenti nikada i ne dobiju terapiju.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare