INTERVJU Maja Kovačević: Ovo nije kraj studentske borbe, već njen prelazak na drugo polje

Godina koja se privodi kraju ostavila je dubok trag na društveno-političku situaciju u Srbiji, na univerzitete, ali i na sve građane. Masovni studentski protesti, policijska represija, smanjenje plata zaposlenima na fakultetima i osporavanje legitimnosti zaposlenih na Univerzitetu obeležili su pritisak vlasti prema akademskoj zajednici. Dekanka Fakulteta političkih nauka Maja Kovačević tokom 2025. godine bila je konstantno na meti čelnika vlasti i njima bliskih medija, piše Danas.rs.

Godinu za nama obeležili su studentski protesti, uključujući i neke od najmasovnijih u novijoj istoriji Srbije. Šta je na Vas ostavilo najjači utisak i da li, iz ove perspektive, smatrate da je godina mogla da se završi drugačije?

Izdvojila bih buđenje naših mladih sugrađana, studenata pre svega. Moram da priznam da su iznenadili mnoge od nas, uključujući i mene, očigledno smo imali pogrešnu predstavu o mlađim generacijama koje su okrenute sebi, koje su možda negde i sebične, koje nisu zainteresovane za društvena pitanja, a onda su nas zapravo studenti u potpunosti demantovali i pokazali jedno zaista novo lice mladih ljudi u Srbiji, novo lice koje kaže mi želimo da ostanemo, da živimo u ovoj zemlji, ali mi nećemo dozvoliti da ta zemlja propada, već ćemo se boriti da ona bude uređena i demokratska država. Ne samo da su se pokrenuli u toj borbi, već su istrajali u njoj. Dalo je elan i podsticaj mnogima u našem društvu da se i oni bore. Verujem da ta energija nije nestala, već da se ona sada transformiše u jedan novi vid društvene borbe za održavanje izbora, u uslovima, koliko god je to moguće, da budu fer i demokratski.

Od sredine godine protesti se ređe organizuju i okupljaju manji broj ljudi. Kako tumačite taj pad intenziteta i brojnosti, i da li studentski protesti imaju smisla i u narednoj godini?

Vidim to kao promenu načina protesta, jer ako se setimo posle Vidovdana imali smo kratak, ali izuzetno buran, period u kojem je bilo ozbiljnih slučajeva policijske brutalnosti, nehumanog postupanja prema studentima i građanima. Imali smo jedno leto u kojem je situacija pretila čak i da izmakne kontroli. Sada se prelazi na svojevrstne pokušaje represije putem suda, privođenja, tužbi itd. Međutim, mislim da je zapravo ovo promena u jedan širi društveni pokret koji se zalaže zapravo za promenu režima putem izbora.

U trenutku kada je studentski pokret bio na vrhuncu, zaposleni na Univerzitetu suočili su se sa smanjenjem plata. Kako ste se lično nosili sa tim pritiscima i koji je bio najteži trenutak za Vas u tom periodu?

Taj period jeste bio težak prvenstveno zbog mladih nastavnika zaposlenih na fakultetima. Administracija je mnogo manje bila pogođena tim merama, ali nastavnici jesu. Za mlade ljude – koji imaju kredite, malu decu – to je zaista jako teško, ali mislim da su oni hrabro podneli tu žrtvu. Na našem fakultetu su nastavnici u velikoj većini bili solidarni sa studentima, njihovim zahtevima i mislim da su odvažno izdržali taj period.

Pored učestalih napada provladinih medija, među kojima se izdvajaju tvrdnje da niste legitimno izabrani za dekana Fakulteta političkih nauka, nakon uvođenja kombinovane nastave u junu deo studenata Vašeg fakulteta Vam se suprotstavio. Sa kojim pritiskom Vam je bilo teže da se nosite – medijskim napadima ili sukobima sa studentima? Da li je situacija danas stabilnija nego tada?

Iskreno nije mi teško palo ni jedno ni drugo. Prvo što se tiče ovih medija, ja ih ne gledam. Mislim da su to mediji koji ne zaslužuju da ja budem njihov gledalac. Tačno je, sa druge strane, da prosvetna inspekcija jeste osporavala moj izbor za dekana, a mi – kao uprava – smatramo da je inspekcija zapravo prekršila zakon o inspekcijskom nadzoru i to je sigurno borba koja će se dalje nastaviti i verovatno na kraju završiti i pravnim sredstvima. Ali ne odustajemo od svog ubeđenja. Tačno je i da su studenti kada smo odlučili da pređemo na online nastavu jedno vreme fizički blokirali fakultet, ali sam razumela to kao jednu kratkotrajnu krizu. Kao što ćete se u svakoj zajednici, a ovo jeste zajednica profesora i studenata, naći u nekoj situaciji u kojoj se ne razumete, ne uspevate u tom trenutku da se dogovorite, ali šta je najvažnije? Prvo, ja sam razumela da studenti emotivno reaguju, da su oni to doživeli kao svojevrstan poraz njihove borbe, ali kao nastavnici, kao stari iskusni, smo znali da nije reč o porazu, već zapravo o borbi na više frontova. Jedna je borba za studentske zahteve bila, a druga da očuvamo opšti interes – opstanak univerziteta i upis nove generacije. Sačekala sam da se strasti smire i nakon nekog vremena studenti su sami odlučili da tu fizičku blokadu prekinu bez ikakve naše prinude. Samo smo nastavili tamo gde smo stali i imamo saradnju redovno sa našim studentskim parlamentom, ne vraćamo se uopšte na tu epizodu, bilo je, prošlo je.

Ceo intervju čitajte na sajtu Danasa.