Privatni časovi i vid nastave "jedan na jedan" u poslednje vreme postali su gotovo neizbežni među decom svih uzrasta. Iako je taj vid nastave, kako se čini, ranije bio popularan uglavnom pred polaganje prijemnog ispita za upis u srednju školu ili na fakultet, sada je podjednako tražen čak i u nižim razredima osnovne škole. Više se ne traže časovi samo iz srpskog jezika i matematike, nego i iz biologije, fizike, hemije, pa čak i iz istorije.
Roditelji su ranije uzimali deci privatne časove uglavnom pred polaganje prijemnog ispita, bilo za srednju školu, bilo za upis na fakultet. Sada je situacija potpuno drugačija. Najviše zabrinjava činjenica da se privatnim časovima okreću sve više mlađi učenici i to već u drugom i trećem razredu osnovne škole.
Ova pojava sa sobom nosi i troškove koji često iznose više od polovine prosečne srpske plate.
Nastavnica srpskog jezika i književnosti Vesna Vojvodić u razgovoru za Nova.rs ističe da njene kolege i ona godinama unazad razmišljaju o ovoj nepoželjnoj tendenciji koja se sve više širi.
PROČITAJTE JOŠ:
„Porodice čija deca pohađaju privatne časove možemo podeliti, uslovno rečeno, na dve grupe: to su roditelji koji smatraju da je detetu potrebno da proširi svoja znanja i da takva deca mogu da imaju mnogo veće ambicije u životu. I te porodice izdvajaju i vreme i novac i trud da bi ta deca dobila i više od onoga što je predviđeno planom i programom nekog predmeta. I to je možda lična stvar, ali svako može dodatno da ide na folklor, matematiku itd. Međutim, pravi problem predstavljaju oni slučajevi, odnosno ona deca i one porodice kod kojih je druga motivicaja za angažovanjem nastavnika na privatnim časovima. Tu je bitno da li su iscrpljene one mogućnosti koje škola treba i mora da pruži učeniku pre nego što bi taj učenik zaista s razlogom rekao da je nemoguće da u saradnji sa nastavnikom dođe do odgovarajućih sposobnosti i znanja“, objašnjava Vojvodić.
Dodaje da se često dešava da učenici koji nisu, figurativno rečeno, budni na časovima, osete da je njima zgodnije da imaju individualni model nastave i da porodica koja to može da priušti i treba da im priušti.
„Ta deca svojim roditeljima ne saopštavaju punu istinu, u smislu: ja ne pratim na tim časovima, ali deo odgovornosti je ipak i na meni, a ne samo na tom nastavniku, pa mi je onda lakše tako da kažem nego da kažem istinu. Međutim, postoje deca i to je ono gde bi škole trebalo naročito da se angažuju, koja iz razloga što možda nemaju stručne zaposlene u nastavi, ne mogu da šire svoja znanja. Recimo, negde matematiku predaju ekonomisti, mašinci ili ljudi koji nemaju pedagoško-psihološke predmete položene i nije isključene da u tim okolnostima ta deca uz sav svoj napor, volju, motivaciju i trud ne mogu da steknu odgovarajuća znanja. I tu je škola vrlo u obavezi da sagleda ono što je po zakonu obavezujuće i da to realizuje“, smatra naša sagovornica.
Vojvodić tvrdi da roditelji moraju da insistiraju na održavanju dopunske nastave.
„Ona čak i ne mora da podrazumeva da učeniku tu nastavu drži konkretno onaj nastavnik koji im predaje taj predmet. Vi dobijete godišnji plan rada šta sve ulazi u vašu obavezu. Čak i ako nastavnik ima previše obaveza, pa nije mu predviđena dopunska, njegov kolega koji taj isti predmet predaje, preuzeće. Dakle, učenik treba da koristi benefite dopunske nastave. Naravno, to ne rade one đaci koji ne žele“.
Problem je, kako dalje objašnjava, što u nižim razredima nema nijedne ozbiljne analize koja bi pokazala zašto deca idu na privatne časove.
„Treba sagledati zašto je to tako, da li ta komunikacija sa učiteljem nije zadovoljavajuća, da li taj nastavnik što je u petom razredu preuzeo decu, možda nije najbolje artikulisao svoju poziciju u odnosu na decu i vaspitne momente. Naravno, imate i porodice koje iz nekih fensi razloga odlučuju da decu šalju na privatne časove. Ranije je bilo da se roditelj pohvali kada mu dete ide na sport, folklor, a sada se hvali što ide na biologiju, hemiju, srpski, matematiku“, smatra ona.
Predsednica Udruženja „Roditelj“ Gordana Plemić smatra da se, kada se analizira ovaj trend, uzrok nalazi i u nerazumevanju na relaciji roditelji – nastavnici – škola.
„Decu bih izuzela jer oni prate šta mi radimo. Jako malo razgovaramo. Sistem obrazovanja je takav kakav jeste, ali često će nastavnici u školi reći da ima dopunskih časova određenih programom, ali da je jako mali odaziv, da deca ne dolaze na to, roditelji ne planiraju tu mogućnost da deca mogu tako da dobiju dodatno znanje. Dete treba da istražuje i da nauči kako će učiti“, ističe Plemić.
Jedan od razloga je i ambicija roditelja koji preko mere deteta žele da ostvare rezultete.
„Čini mi se da je sada mnogo važnija ocena nego stvarno znanje koje dete iznosi sa sobom, ali ima tu svega – ambicije roditelja, nemanje vremena, nekad i roditelji nemaju kapacitet da pomognu detetu da savlada gradivo. I kad sve to saberemo i oduzmemo, dođemo do ovoga. Pritom, privatni časovi su jako skupi. Cena privatnih časova zavisi od razreda, gradiva i kreće se od 1.200 do više od 2.000 po času ili dvočasu. Sve to mesečno može da ode i na 200 evra i to za samo jedno dete. Nekad roditelji i podižu kredit – većina roditelja sa prosečnom platom takav način školovanja deteta ne može da plati“, navodi Plemićeva.
Primećuje da deca, za razliku od prethodnih godina, sada pohađaju privatne časove za veći broj predmeta. Roditelji tvrde da su im ti časovi nephodni jer ne dobijaju ono što im je potrebno u školi.
„Sa druge strane kada razgovaramo sa školama, vrlo često dobijemo informaciju da dopunski časovi koje organizuje škola nisu najbolje posećeni, a ti časovi bi pomogli i roditeljima, jer troškovi koji se izdvajaju za privatne su izuzetno veliki. Ako se računa da prosečno dete svake nedelje ide na privatne časove iz dva predmeta kada se to sabere uz pretpostavku da imate dvoje, troje dece to je popriličan izdatak. Komunikacija između roditelja i nastavnika je neophodna kako bi se našlo rešenje koje bi davalo rezultate jer je primetno da već u prvom i drugom razredu deca imaju privatne učitelje kod kojih idu. Takođe, ono što veoma često čujemo od roditelja kao glavni nedostatak na koji se žale je da se gradivo jako brzo prelazi i da nema časova na kojima se ono ponavlja i utvrđuje, pa zbog toga, jer nisu sva deca u mogućnosti da svako gradivo savladaju za isto vreme, moraju da ih šalju na privatnu nastavu“, kaže Gordana.
Kada je reč o srpskom jeziku, najčešća cena jednog časa od sat vremena je 1.500 dinara, mada se na oglasima mogu naći i oni koji su spremni da predaju za 800 dinara po času. Ipak, ovo je redak slučaj.
Bilo je i oglasa gde časovi koštaju više od 2.500 dinara. Ono na šta su roditelji najviše ukazivali jeste da se po ceni jednog sadašnjeg časa, nekada moglo držati dva.
Kada je reč o matematici, cene privatnih časova približno se kreću kao i kod srpskog jezika. Za jedan čas treba izdvojiti i do 2.000 dinara.
BONUS VIDEO: Da li je škola postala dosadna i neprilagođena novim generacijama?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare