„Vučić je priznao poraz, u Srbiji se dogodilo gotovo čudo“: Gardijan o pobedi studenata i pitanju koje je ostalo bez odgovora

„Dok su se u nedelju uveče zatvarala biračka mesta širom Srbije, oko zgrade Predsedništva u Beogradu raspoređivale su se jedinice policije za razbijanje demonstracija. Mnogi su strahovali od masovne izborne krađe, odbijanja vlasti da prizna poraz ili izbijanja nasilja, piše Srđan Cvijić u autorskom tekstu za britanski Gardijan.“

Autor teksta, jedan od osnivača godišnje konferencije posvećene bezbednosnim i spoljnopolitičkim izazovima na Zapadnom Balkanu i član međunarodnog savetodavnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, navodi da je imao lične razloge za strah.

Kako objašnjava, njegova organizacija je tokom prethodne dve godine bila izložena sajber napadima aktera za koje se sumnja da su povezani sa ruskim obaveštajnim službama, pokušajima upotrebe špijunskog softvera i neprestanim napadima provladinih medija.

Posle jednog od sajber napada, istražitelji su, prema njegovim rečima, dokumentovali 28.000 hakovanih razmena elektronske pošte.

Istovremeno, navodi autor, provladini propagandisti predstavljali su predstavnike civilnog društva kao strane zaverenike, dok je pretnja uvođenjem zakona o stranim agentima, po ruskom modelu, dodatno pojačavala pritisak.

„Da je Vučić osvojio još jedan mandat, odlazak u izgnanstvo mogao je da postane stvarnost za mnoge od nas“, navodi se u tekstu.

„Drugi su prošli mnogo gore“

Autor Gardijana podseća i na nasilje i pritiske kojima su prethodnih godina bili izloženi novinari, aktivisti i studenti u Srbiji.

Navodi slučajeve paljenja kuća novinara i aktivista, kao i svedočenja privedenih studenata o prebijanju i ponižavanju u policijskim stanicama.

Posebno pominje „novosadsku dvanaestorku“, grupu studenata i aktivista protiv kojih je pokrenut postupak tokom protesta nakon pada nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, u novembru 2024. godine, kada je poginulo 16 ljudi.

Prema njegovim navodima, šestoro aktivista bilo je primorano da ode u izgnanstvo, dok je preostalih šestoro prošlo kroz zatvor i kućni pritvor.

„Sve se to događalo u zemlji koja pregovara o članstvu u Evropskoj uniji“, ističe autor.

Zašto je Vučić priznao poraz?

A onda se, kako piše Gardijan, u nedelju uveče dogodilo nešto izuzetno.

„Vučić je priznao poraz. Prednost liste koju su podržali studenti bila je toliko ubedljiva da bi pokušaj poništavanja izbornog rezultata možda bio opasniji od njegovog prihvatanja“, navodi se u tekstu.

Autor potom postavlja pitanje šta je čoveka koji je gotovo 15 godina koncentrisao vlast u svojim rukama navelo da je se odrekne.

Da li je presudio strah od otpora građana ili međunarodni pritisak? Ako je reč o pritisku iz inostranstva, odakle je on dolazio?

Kao jedan od mogućih razloga navodi neizvesnost u pogledu lojalnosti bezbednosnog aparata.

Nekoliko dana pre izbora, stotine aktivnih i bivših pripadnika policije i obaveštajnih službi, uključujući nekadašnje rukovodioce bezbednosnih struktura, potpisale su apel pozivajući kolege da poštuju Ustav i zakon, umesto da izvršavaju nezakonita politička naređenja.

Prema oceni autora, taj apel bio je podsetnik da Vučić ne može nužno da računa na čitav bezbednosni aparat kako bi ostao na vlasti.

„To što aktuelni nosilac vlasti prihvata izborni poraz u etabliranoj demokratiji predstavlja nešto sasvim uobičajeno. U Srbiji je to delovalo gotovo kao čudo“, piše Gardijan.

„Studenti su postigli ono što su mnogi smatrali nemogućim“

U završnici teksta autor ističe da su studenti uspeli da ostvare ono što je dugo izgledalo nedostižno.

„Primorali su sistem izgrađen na pretpostavci da ne može da izgubi da prihvati da je izgubio“, navodi se u autorskom tekstu.

Ipak, kako naglašava, pobeda ne pripada samo studentima, već i stotinama hiljada građana koji su učestvovali u protestima, organizovali se i trpeli zastrašivanje.

Pokret koji je započeo tugom zbog 16 izgubljenih života u Novom Sadu prerastao je, prema njegovoj oceni, u borbu protiv temelja zarobljene države.

„Gotovo dve godine studenti su razgrađivali najmoćnije oružje režima: uverenje da je otpor uzaludan, da svako ima svoju cenu i da su političke promene nemoguće“, zaključuje autor Gardijana.