Iako je ovogodišnji Beograd Prajd, dvadeset godina od prve gej parade u Srbiji, prošao mirno sa nešto više od hiljadu učesnika i duplo više policije na ulicama prestonice, organizatori se i dalje jasno sećaju modrica i napada koje su pripadnici LGBT populacije doživeli početkom novog milenijuma u Srbiji.
Proslava jednakosti, mira, slobode i tolerancije pretvorila se u krvavi obračun navijača i homofoba sa građanima koji su tada, baš kao i sada, imali jasne zahteve – da žive slobodno u svojoj državi.
Na prvom Prajdu u Beogradu nastao je snimak na kojem se vidi kako grupa muškaraca tuče plavokosog mladića koji je obišao svet. Momak po imenu Igor Dobričić izjavio je da se i danas drži onoga što je tada rekao: „Radije ću izaći napolje, biti pretučen, možda i ubijen, nego da živim u društvu koje me ne prihvata.“
Posle pada režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000. godine, ali i najavljenih ustavnih promena, članovi organizacije za lezbejska ljudska prava Labris i Gejtena, koji se danas naziva Getena, odlučili su da je pravi momenat za prvu Paradu ponosa u Srbiji, koja ja ujedno bila i prva Parada ponosa na Balkanu.
PROČITAJTE JOŠ
Organizatori su tada smatrali da da bi LGBT građani u Srbiji mogli da, na talasu revolucije i promena, zahtevaju svoja prava. Okupljanje je zakazano na Trgu Republike u Beogradu, a planirano je i održavanje informativne tribine nakon protesne šetnje. Međutim, tadašnji gej Prajd je završen i pre nego da je počeo.
Navijači i huligani, ekstremni desničari, sveštenici SPC bili su među onima koji su pokušali da spreče paradu. Kako je opisivano i prepričavano kasnije u medijima, krvožedno su maltretirali, šutirali, udarali, premlaćivali i gađali jajima svaku osobu za koju im se učinilo da izgleda drugačije.
Policija tada nije reagovala i nije ni pokušala da spreči nasilje. Ostali su nemi na molbe pripadnika LGBT zajednice da spreče nasilje.
Preko 40 ljudi je povređeno na prvom Prajdu. Međutim, podataka da li je neko od nasilnika osuđen zbog nedoličnog ponašanja i ugrožavanja bezbednosti, nema.
Organizatori navode da su četiri puta prijavljivali skup i da su verovali da će ih tadašnje vlasti zaštititi od nasilnika. Prajd je, te 2001. godine, navodno obezbeđivalo samo četiri policajaca, uprkos gomili pretnji koje su stizale pred samu Paradu ponosa. Grad je, navode, bio oblepljen panoima na kojima je pisalo „sprečimo blud i nemoral“.
Danas su u Srbiji stvari drastično drugačije, kada je reč o pravima LGBT osoba. Na čelu vlade je otvoreno, javno deklarisana gej premijerka Ana Brnabić. Međutim, njen položaj nije doneo bolji život i veća prava gej zajednici, navodi se u istraživanju Getena o stepenu integrisanosti LGBT+ populacije u Srbiji, predstavljenog 29. juna 2021. godine, dva meseca pred održavanje poslednje gej Parade do sada.
PROČITAJTE JOŠ
Istraživanje, međutim, pokazuje da građani imaju drugačiji stav prema svojim LGBT sugrađanima i prepoznaju probleme sa kojima se oni susreću u srpskom društvu danas.
Više od 90 odsto ispitanika, od ukupno 1.151, koliko ih je učestvovalo u istraživanju, prepoznaje da pripadnici LGBT+ zajednice doživljavaju diskriminaciju, fizičko nasilje, uvrede, te da su prinuđeni da skrivaju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet od ostatka sveta. Većina, takođe, nema ništa protiv da su im pripadnici LGBT+ zajednice poslodavci, komšije, lekari, kolege ili nastavnici u školi koju pohađaju njihova deca, što sprovodioci ankete smatraju velikim pomakom.
Ono što je zabrinjavajuće jeste da šezdeset odsto ispanika ne želi da pripadnici LGBT populacije budu članovi njihove porodice, odnosno, ne žele da članovi njihove porodice stupaju u bilo kakvu seksualnu ili emotivnu vezu sa istim polom.
Vlasti u Srbiji donele su, za ovih dvadeset godina, nekoliko pravih akata, među kojima je i Zakon o zabrani diskriminacije, a čeka se na usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama i o rodnom identitetu koji bi omogućio LGBT parovima da pravno ozvaniče svoju vezu.
Dve godine nakon prvog i najkrvavijeg Prajda u Beogradu, aktivisti su se okupili i 2004. godine, takođe na Trgu Republike, i to sa namerom da mirno prošetaju Beogradom, ali videvši nemire i atmosferu, odustali su od Prajda. To je trajalo do 2009. godine, kada je oformljen tim Parade ponosa i započet proces organizacije.
Organizatorima je tada, dan pred održavanje Prajda, MUP uručio rešenje o izmeštanju parade, što su oni shvatili kao njenu zabranu. Jer, kako su govorili tada, Prajd je upravo to, šetnja kroz centar grada i jasno pokazivanje – mi smo tu, mi postojimo, mi smo vaši sugrađani i želimo jednaka prava.
Sledeći Prajd je održan tek 2010. godine i ponovo je nasilje preotelo glavnu ulogu. To je drugi najkrvaviji Prajd u srpskoj istoriji, a organizatori se nadaju i poslednji.
Tokom 2010. godine organizatori beogradske Parade ponosa odlučili su da prošetaju centrom Beograda sa još oko hiljadu pripadnika LGBT populacije. Tada ih je čuvalo mnogo više policije nego 2004. godine, ali je bilo i još više okupljenih huligana koji su bili spremni na nasilje.
Te godine je povređeno 141 osoba, a huligani su posle sukoba sa policijom pljačkali prodavnice, razbijali stakla na vratima državne televizije i bacali baklje.
Prajd nakon toga nije održan naredne tri godine.
Naredne uspešne parade organizovane su jednom godišnje od 2014. do 2019. godine, a 2020. parada nije održana zbog pandemije koronavirusa.
Od 2014. godine, pa sve do 2019. godine, ključnu ulogu u promovisanju mira, tolerancije i okupljanja građana koji nisu samo pripadnici LGBT populacije, imale su i mnogobrojne javne ličnosti koje su šetale ulicama Beograda zajedno sa pripadnicima LGBT zajednice. Neke od njih bile su i Kume Prajda, poput glumice Mirjane Karanović, pevačice Jelene Karleuše, Nataše Bekvalac i Sare Jo, ali i novinarke i voditeljke Suzane Trninić.
Usled nepoverenja u institucije i straha od stigmatizacije, ali i neadekvatnog reagovanja na prijave nasilja, žrtve nasilja i diskriminacije prema LGBT+ osobama često ostaju neprijavljene i obavijene velom tajni.
U Izveštaju evropske komisije iz 2020. godine, država Srbija je bila pohvaljena zbog mogućnosti unosa promene pola u matičnu knjigu rođenih, ali i kritikovana jer se Zakon o zabrani diskriminacije ne sprovodi adekvatno, ili se sprovodi polovično.
Oni koji se bave ljudskim pravima, zajedno sa LGBT+ osobama, često se suočavaju sa govorom mržnje, pretnjama i psiho-fizičkim nasiljem, „a da nasilnike treba hitno i podrobno ispitati i kazniti“ piše u izveštaju.
Nasilje i diskriminacija nad pripadnicima LGBT populacije su i dalje ozbiljan problem, a prema izveštaju, aktuelne vlasti i institucije ne sprovode adekvatno Zakon o zabrani diskriminacije.
Ističe se da su transfobija i homofobija prisutnije što se više ide iz urbanih centara ka malim sredinama, što u bukvalnom prevodu znači da Beograd, prestonica Srbije, gotovo funkcioniše po potpuno drugačijim principima i kao zasebna država, u odnosu na recimo Prokuplje, koje je udaljeno više od četiri sata vožnje od Beograda.
BONUS VIDEO: Nataša Bekvalac na Prajdu
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar