Foto: Slavica Panić/Nova.rs

Užice je ostalo bez jedne od najznačajnijih žena u novijoj istoriji ovog grada, dr Radmile Smiljanić (1955-2021), jednog od najboljih lekara, koja se u svom radnom veku nemilice davala poslu, kojoj je zdravlje svakog pacijenta bilo ispred svega, kojoj je profesija bila život. Svoj radni vek je provela u Opštoj bolnici Užice, Službi za transfuziju koju je dugi niz godina i vodila a kroz svoj rad unapredila i ostavila neizbrisiv trag. Bila je neustrašiv borac, nije gubila bitke, sem poslednje sa koronom, koju nije uspela da pobedi.

Nema Užičanina koji je poznavao doktorku Radu Smiljanić a da ga vest o nenoj smrti nije duboko potresla, čak i oni koji je lično nisu poznavali, znaju da je njen odlazak ogroman gubitak za grad i čitavu zajednicu. Naizgled nežna i krhka žena, tiha i produhovljena, bila je pravi junak, pobornik pravde i zdravog razuma. Njena koleginica i prijateljica još iz detinjstva, dr Svetlana Bojović, koja ju je ponajbolje poznavala, kaže za Nova.rs da je Rada bila jedan od najboljih lekara za koje zna.

“Ona je bila izuzetna, sposobna, pametna, organizovana, toliko posvećena poslu da pacijent koji bi se sa trombofilijom, poremećajem koagulacije ili nekim drugim problemom obratio njoj, više ništa nije morao da misli, bio je u najsigurnijim rukama. Toliko je temeljno i posvećeno radila, široko mislila, da sam je i ja često pitala: Zašto? Na šta bi mi uvek odgovorila da to tako mora. Kao lekar i konsultant znala je satima da ostane sa pacijentom. Ako ona prati pacijenta, bilo u pripremi ili tokom operacije, bilo to u trudnoći ili slično, nikada se nije potkrala greška, to njoj nije moglo da se desi, podupirala je sa svih strana, problema nikada nije bilo”, priča za Nova.rs dr Bojović.

Foto: Slavica Panić/Nova.rs

Doktorka Smiljanić bila je transfuziolog, imunolog i arelgolog sa subspecijalizacijom, važila je za izrazitog stručnjaka u medicini. Njen rad u Službi za transfuziju uvek je bio na najvišem nivou, radila je na svom usavršavanju, posećivala svetske klinike a sva znanja i iskustva primenjivala je u svojoj službi kojom je niz godina i rukovodila. Svi će je pamtiti po tome što, zahvaljujući njoj, Transfuzija krvi nije isljena iz užičke bolnice.

„To je bila njena velika i bolna borba, za sve za šta bi postajao samo jedan procenat da nešto uspe, ona bi u tome izgarala. Mnogo je energije tu izgubila, a moram da kažem da nije uvek imala razumevanje i podršku od onih koji su trebali da je podrže, zbog toga je bila u velikoj patnji, nije mogla da razume da to neko može da dozvoli. Užička Služba za transfuziju, zahvaljujući njoj, ni po čemu nije zaostajala za onom u Beogradu. Ta mukotrpna borba ju je i zdravlja koštala, u smislu neprospavanih noći, mentalnog trošenja i izgaranja da postigne sve što je postigla. Zbog nerazumevanja je bila i smenjena jer nije bila podložna da je neko na bilo koji način uceni, nikad ništa nije uradila na štetu pacijenta ili službe. Ostajala je satima posle odrađene smene kako bi sve završila, a uporedo je pisala i stručne radove, celim bićem se davala poslu. Bila je tiha ali snažna, kao neka reka koja izgleda mirno i tiho ali kada zagaziš, tek tada osetiš njenu snagu“, ističe dr Svetlana Bojović.

Za doktorku Radmilu Smiljanić, svaka kap krvi je i bukvalno značila život. Da unapredi rad službe i nabavi potrebnu opremu, borila se svom snagom. Kada je bilo nemoguće nabaviti šejker za trombocite, 90-ih godina, ona je otišla kod tadašnjeg direktora Valjaonice Bakra i zamolila da joj ustupi jednog inženjera. Dobila je podršku, sa inženjerkom je otišla na kliniku koja je imala taj uređaj i zajedno su uspele da ga naprave taj šejker koji i danas radi. Pisala je prijekte, aplicirala za donacije, na svaki način se borila da unapredi rad službe što savremenijom opremom. U službi je uvela autolognu transfuziju kojom pacijent prima sopstvenu krv kao i intraoperativno zbrinjavanje krvi, kada se u toku velikih operacija zbrinjava krv koju pacijent gubi. O organizovanju dobrovoljnog davalaštva krvi i odnosu sa davaocima, dr Smiljanić je bila uzvišena, visoko iznad drugih, isti odnos imala je prema svim pacijentima koji je pamte kao ženu rođenu da bude lekar. Saradnju sa Crvenim krstom, dovela je na najviši nivo i uvek govorila koliko je na njih ponosna.

Odlaskom u penziju, prošle godine, zdravstvo užičkog kraja izgubilo je mnogo, niko je takvu nije mogao naslediti u službi. Ipak, i dalje je bila dostupna svima, za savet, za pomoć, za podršku, nikada se od posla nije umorila. Nije bila samo lekar, bila je motivator, oslonac, žena koja ni od koga nije odustajala, to najbolje znaju oni koji su joj bili bliski.

“Kada sam u jednom trenutku izgubila sebe i svoj identitet, ona je bila slamka spasa za koju sam se uhvatila, za njene savete i podršku, ona je bila prekretnica u mom životu. Govorila mi je : Seti se ko si ti, šta si, ko su ti roditelji, šta si sve postigla…Ona me je osvestila i podigla, da nije bilo nje i njene smirenosti i odlučnosti, ja ne bih izdržala. Bezbroj je trenutaka koje ću po njenoj ljudskosti i upornosti pamtiti. Sve što je radial, radial je za dobrobit ljudi, ona nije znala za interes. Bila je jedan od najboljih lekara koje sam poznavala, ne znam da li nas još takvih ima, teško.”, zaključuje dr Bojović.

Dr Radmila Smiljanić rođena je 1955.godine u Lučanima gde je završila osnovnu školu. Srednju medicinsku učila je u Čačku a Medicinski fakultet završila u Beogradu. Po završenom fakultetu dolazi u užičku bolnicu kao stažista a zatim počinje da radi u Službi za transfuziju. Specijalizaciju za transfuziologiju u Beogradu je završila u 28.godini života. Subspecijalizaciju imunologije i alergologije završila je u Zagrebu, najboljoj katedri iz te oblasti u bivšoj Jugoslaviji i to u ratnim 90-im godinama. Radni vek je provela u Službi za transfuziju krvi OB Užice odakle je otišla u penziju. Godinam se bavila i humanitarnim radom, bila je požrtvovana članica Kola srpskih sestara.

Odlaskom u penziju prvi put ulazi u političke vode, iz ogromne želje da i dalje bude od koristi svojim sugrađanima. Na prethodnim izborima bila je kandidat za gradonačelnicu, a u Skupštini grada nastupala kao samostalni odbornik. Njene ideje koje je iznosila za skupštinskom govornicom bile su patriotske, pravične, argumentovane i uvek za dobrobit građana. Retki su političari koji nisu razumeli njene govore i poruke, i koji se, bez da to javno i pokažu, nisu sa njom slagali. Ipak, politika je nešto sasvim drugo od onoga što je bila dr Smiljanić, previše nečist teren za tako uzvišenog čoveka koji je nadrastao taj svet.

Preminula je 22.oktobra 2021.godine u Novom Sadu od posledica koronavirusa.

Ispred zgrade Skupštine grada, Užičani su se oprašali paljenjem sveća, knjiga utisaka otvorena je u holu zgrade a Služba za transfuziju krvi organizovala je komemoraciju.
Dr Radmila Smiljanić iza sebe je ostavila majku, supruga, tri sina i unuka. Biće sahranjena u ponedeljak 25. oktobra, u 13 časova, na užičkom groblju „Sarića Osoje“.

Bonus video: Nova.rs u crvenoj zoni Batajnice 

Facebook

Twitter

Instagram

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare