Deca „Oluje“: Sećam se kako mama kaže da neće dalje bez tate

Podeli:
Foto:Nova.rs

Tog avgustovskog dana se sećaju kristalno jasno iako je bilo pre 25 godina i nikada neće zaboraviti trenutke u kojima im se u potpunosti promenio život, pričaju za Nova.rs dve stanovnice Beograda, koje su u Srbiji stigle kao deca iz kolone u akciji "Oluja. Sreli smo ih pred Crkvom Svetog Marka u Beogradu, gde je danas održan pomen stradalima u avgustu 1995. godine.

Đurđica Popović, rođena u selu Zalužnica u Lici, na samoj granici Hrvatske i Krajne, 1995. godine imala je deset godina.

„Tog 4. avgusta, „Oluja“ u mom selu je počela u 4 ujutru, kada su hrvatski vojnici preko Velebita prešli do našeg zaseoka i zapalili čitav taj deo sela. Između ostalog i našu kuću i okućnicu. Zapalili su žive životinje, auto nam je izgoreo“, priča ona za Nova.rs.

Seća se da je u podrumu sa porodicom provela čitav dan, da bi im se u jednom trenutku pridružile i dve  komšinice koje su bile ranjene.

„Čekali smo da se sve smiri da izađemo napolje. Tek sledećeg dana, u dva sata ujutru se se smirilo. Kada je došla naša vojska, kada se sve smirilo, tek onda smo shvatili šta je sve zapaljeno“, priča ona.

Foto: Nova.rs

Od užasa koji se dešavao napolju, delila su ih samo vrata od podruma.

„Pritom su hrvatski vojnici iskoristili taj deo između vrata i nekog bloka cigli odakle će dalje da pucaju“, objašnjava ona i dodaje:

„Mi smo svakog momenta očekivali da dođu kod nas, ali to se, hvala Bogu, nije desilo i izašli smo živi“.

Prema njenim rečima, mnogi meštani sela iz kog potiče, uglavnom stariji ljudi, nisu preživeli.

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Dolazak srpske vojske u selo nije označio kraj patnji, već je nakon toga sledio težak put, koji je trajao desetak dana.

„To su bili dani kad smo bili i gladni i žedni i ugroženi. Kolona je bila presecana na nekoliko mesta, bombardovana na Petrovačkoj cesti. Tako da je to bilo jedan put u nepoznato“, objašnjava ona.

Popović danas živi u Grockoj gde je završila školu, a svaki avgust u njoj budi bolne uspomene.

Nikolina Siridžnoski, iz Korenice, iz Like,  u vreme „Oluje“ imala je deset godina.

Foto: Nova.rs

„Sećam se svega. Sećam se jutra. Probudili su nas tenkovi u Korenici. Začule su se sirene. Ceo dan smo proveli pod granatama, da bi negde predveče moj pokojni deda, pokojna baba, mama, ja sestra, ujna i komšinica sa dve ćerke sele u dedinog „varburga“ i krenuli samo da se sklonimo od granata. Međutim, to je bio put bez povratka.“

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Za to vreme, njen otac i ujak, kako kaže, bili su na vojnim položajima.

„Nismo znali da li su živi. Kad smo stigli u Banjaluci, krenulo je traženje. Prvo smo ujaka pronašli. Sećam se mame koja rekla da ona ne ide nigde dalje bez tate i sećam se kad je jedan čovek rekao da ga je video“, kaže ona i dodaje:

„Samo zahvaljujem Bogu što tad nisam nikog izgubila i palim sveću za one koji jesu.“

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Dragan Pjevač, predsednik upravnog odbora Srpske koordinacije porodica nestalih lica kaže za Nova.rs da je njegova porodica izbegla na traktoru do „Dvora“, a tamo su ih prijatelji uskoro pokupili.

„Ja sam izgubio sve tada. Došao sam ovde sa 39 godina i dve kese, doslovno. I onda sam počinjao novi život, kao i svi naši“.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar