"Brat je mogao biti živ, da je ekipa stigla na vreme": Potresne reči članova porodica čije pozive je Hitna pomoć ignorisala

Porodice svedoče o satima čekanja dok nadležne institucije još uvek nisu uvele standardizovane protokole i podzakonske akte koji bi jasno odredili prioritet i obavezu slanja ekipe. Ministarstvo zdravlja nije odgovorilo na pitanja N1 o evidenciji pritužbi, vremenskim standardima i merama za poboljšanje dostupnosti hitne pomoći.

Kragujevac, Leskovac, Bačka Palanka, Beograd… Zajedničko za sve te ljude je što pozivanje broja 194 njima nije donelo očekivanu pomoć. Njihove sestre, majke i očevi izgubili su život jer nisu procenjeni kao prioritet za hitnu službu koja je, kako navode, dolazila posle više sati ili uopšte nije ni došla.

Stevan je otac Jovane Tomičić iz Bačke Palanke koji je preminuo jer je, kako Jovana objašnjava za N1, čekao na dolazak ekipe Hitne pomoći više od 12 sati. Ni suze njene majke nisu bile dovoljne da ih nateraju da shvate ozbiljnost situacije u kojoj se ova porodica nalazila, kaže Tomičić.

“To je bilo 1. decembra 2020. godine. Otac je bio hronični srčani i bivši onkološki pacijent. Tada je bila korona i moj otac je imao česta gušenja. U pet ujutru je majka zvala, došli su bez saniteta i dali mu standardnu terapiju, ali to mu nije pomoglo. Majka je ponovo zvala oko sedam ujutru, ali oni nisu više hteli da dođu. Zvala je ponovo, više puta oko jedan popodne i svađala se s njima, plakala doktoru na telefon”, objašnjava ona za N1.

Jovana objašnjava kako su iz Hitne pomoći od njih tražili da sami dovedu u bolnicu čoveka koji “ima 140 kilograma, pomažu mu da ide u toalet i koji nije mogao da hoda”. Porodica Tomičić je oko 17 časova tog dana ponovo zvala, a Hitna pomoć je došla, kako Jovana objašnjava, nakon više od 12 sati zvanja kada je samo mogla da konstatuje smrt.

"Država spustila slušalicu, prepustila da porodica odluči"

U slučaju 58-godišnjeg Zorana Jovanovića iz Leskovca služba se nije javila dva puta, a kada je porodica pozvala treći put, razgovor je trajao minut. Hitna služba nakon toga nije došla.

„Srđan je preminuo 29. novembra 2024. godine u 58. godini usred infarkta. Obavljao je vodoinstalaterske radove na zgradi na kojoj je radio. U 12.50 je ušao u kuću, osetio je jake bolove u grudima i znojenje i potom se srušio na krevet bez svesti. Tri puta smo zvali Hitnu službu, nisu došli“, kazao je Radovan, Srđanov brat, za N1.

Iako su članovi porodice jasno kazali da je čovek onesvešćen, dispečer službe je, kako objašnjava Radovan, zaključio sam da je Zoran svestan i kazao da treba da mu se izmeri krvni pritisak i šećer i da nazovu još jednom, ukoliko bude potrebno. Porodica, kako je rečeno, zbog nejavljanja i neadekvatne reakcije tehničara, nije verovala da će Hitna služba reagovati četvrti put, pa je sama prevezla Srđana do bolnice.

„Od tog trenutka država je spustila slušalicu i prepustila porodici da donese odluku. Dok je ležao bez svesti, moja snaja i bratanica su pokušale da ga povrate hladnim peškirima, i pritiscima na grudi. Njegova ćerka je sve vreme govorila 'tata, otvori oči', a sistem je odustao. Sanitet nije došao… O zahtevu za slanje ekipe i vozila odlučivao je dežurni tehničar na prijemu, koji umesto da se konsultuje sa lekarom i pošalje ekipu, tražio je da se pacijentu bez svesti izmeri pritisak i šećer. Brata su prijatelji prevezli privatnim vozilom, gde je nakon pregleda hospitalizovan, a nakon sedam sati preminuo“, naveo je on.

Prenosi i da je tehničar poručio porodici da pozove Hitnu i četvrti put, ali je porodica preminulog od toga odustala i odlučila da se sami snađu oko prevoza.

"Brat je mogao biti živ, da je ekipa stigla na vreme"

Slučaj Stefana Tomičića, kako objašnjava njegova ćerka, završio se – zastarevanjem. Porodica je, kako je navela, podnela tužbu pred Sudom časti Lekarske komore Vojvodine (LKV) i tražila lekarsku dokumentaciju i snimač razgovora.

„LKV nas je odbila sa tvrdnjom da za tužbu nema osnova. Mi smo uložili žalbu i onda su pokrenuli slučaj. To se odugovlačilo i nakon skoro dve godine, pre zastarevanja, prvostepeni sud časti odlučuje da je doktor odgovoran. Dobio je disciplinsku meru - javna opomena. On je tu odgovoran da nije ukazao hitnu pomoć, ali ne dokazuje se odgovornost za nastanak smrti“, navodi Jovana iz Bačke Palanke za portal N1, dodajući da je Komora uložila žalbu i da je slučaj, u međuvremenu, zastareo.

Sledeća opcija kojoj je porodica mogla da pribegne je, kako navodi Jovana, pokretanje krivičnog postupka bez zastarevanja, ali se nije odlučila na taj korak jer je glavni svedok, njena majka, tada bila onkološki bolesnik i porodica nije želela dalje da je traumatizuje.

Nešto drugačiji bio je slučaj porodice iz Leskovca – Srđan je preminuo, kako navodi njegov brat, jer je o njegovoj sudbini odlučio dežurni tehničar bez konsultacije sa lekarom. Porodica Jovanović je zatražila od Ministarstva zdravlja proveru stručnog rada zdravstvenih radnika u januaru ove godine, ali je ona konstatovala da je tehničar bio korektan i postavljao jasna pitanja. U junu, objašnjava Zoran, Republička stručna komisija za kardiologiju donosi rešenje o neophodnosti procene kvaliteta rada koja, skoro 10 meseci od smrti Zoranovog brata, nije završena, a trebalo bi da bude ovog meseca.

„Moj brat se ne može vratiti, ali ako odgovornost spasi bar jedan život, naša bol neće biti uzaludna. Brat je mogao biti živ, da je ekipa stigla na vreme. Moj brat nije bio broj, nije dočekao prvi rođendan svoje unuke“, kazao je Zoran za N1.

Mladić iz Beograda, koji je hteo da ostane anoniman, objasnio je za N1 kako će njegov otac, za koji je Hitna rekla nekoliko sati ranije da nije životno ugrožen, preminuo.

"On je bio onkološki pacijent, lečio se na VMA i 23. jula je dobio temperaturu koja nije htela da padne, postao je dezorijentisan, imao je halucinacije, kašljao je i otežano je disao. Uplašili smo se i pozvali njegovu lekarku koja je rekla da zovemo Hitnu pomoć da ga dovede na VMA kod nje. Pozvali smo 194, došli su kroz 15 minuta. Uradili su pregled, dali infuziju i rekli su da nije životno ugrožen, da su dali nalog za transport na VMA i da će doći za jedno dva sata", objasnio je sagovornik N1.

Sanitet nije došao, a otac ovog mladića je preminuo u 17 časova tog dana.

Ovo nisu izolovani slučajevi. Sredinom septembra održan je protest ispred Ministarstva zdravlja tokom kog su mnoge porodice svodočile o, kako navode, propustima hitne pomoći i pročitale pisma onima koji više nisu tu, a koji su mogli da budu.

Koliko je postupaka Ministarstvo pokrenulo i - da li je?

Iako je pravo na hitnu medicinsku pomoć definisano Ustavom i zakonom, pokret „Pravo na život – Meri“ navodi da sve zavisi od nečije subjektivne procene, a razlog tome je što Ministarstvo zdravlja još uvek nije donelo podzakonski akt o načinu trijaže pacijenata, medicinskim kriterijumima za hitna stanja i postupanju ekipa hitne pomoćio koji je predviđen Zakonom o zdravstvenoj zaštiti.

Kako objašnjavaju iz Pokreta, to znači sledeće – niko nije obavezan da pošalje ekipu na teren, odluke se donose telefonom i proizvoljno, slučajevi se interno zatvaraju sa obrazloženjem da „nije bilo propusta“ pa nema ni odgovornosti, svaka ustanova može da ima različita pravila, a saniteti se koriste u komercijalne svrhe.

Upravo ovo se desilo porodicama koje su govorile za N1.

Za ovakve propuste bi, kako ističe Pokret, odgovornost trebalo da snosi odgovorna zdravstvena ustanova, ali zdravstvena inspekcija ne podnosi prekršajne prijave protiv odgovornih lica. Pokret je naveo i nije pokrenut nijedan postupak povodom smrti pacijenata ili uskraćivanja hitne pomoći.

Portal N1 se obratio Ministarstvu zdravlja da prokomentariše ove navode, ali na pitanja nismo dobili odgovor.

Takođe, uzimajući u obzir da nema pravilnika, Ministarstvo smo pitali da li postoji evidencija o pritužbama na neblagovremeno reagovanje hitne pomoći i koliko ih je zabeleženo u poslednjih godinu dana. Zanimalo nas je i postoje li propisani vremenski standardi dolaska ekipa, kako se primenjuju u praksi, koje su procedure za prijem poziva, prosečno vreme dolaska u urbanim i ruralnim sredinama, kao i koje mere Ministarstvo planira za poboljšanje efikasnosti i dostupnosti hitne pomoći. Ministarstvo nije odgovorilo na pitanja N1.

Porodice traže donošenje Zakona o hitnoj medicinskoj pomoći, ali za sada sve stoji u mestu.

Tome ide u prilog i činjenica da ih, nakon protesta koji su organizovali u Beogradu, iako im je obećao, nije primio ministar Lončar, već sekretarka Ministarstva zdravlja i to na 10 minuta.