Verujem da, na žalost, tek deset odsto nas zna šta praznujemo a to je zbog površnosti i oplićalosti u koju smo zapali. I ovo što nam se događa sa ovom bolešću moguće je da je po Božijoj promisli pušteno da bismo ponovo otkrili i u punom smislu obnovili Vaskrs, kaže za Novu.rs vladika mileševski Atanasije Rakita.

Nova.rs: Pamtite li ovakav ili sličan Vaskrs, je li ih još bilo sličnih u našoj istoriji? Recimo onaj kad su nas saveznici bombardovali 1944?

Vladika Atansije Rakita: – Može se to povezati, dobro ste se setili. Međutim, to pitanje nas vodi u naša najranija razmišljanja na temu Vaskrsa, šta je Vaskrs i o čemu je. Vaskrs koji praznuje Crkva Hristova je najkrupniji najsudbonosniji i najefektniji i najdelotvorniji događaj u istoriji čovečanstva. To nije običan praznik, to je događaj koji se praznuje. Praznujemo i efektujemo ono što je Sin Božiji učinio za ljudski rod, to aktiviramo u našim životima i prema tome se upravljamo, tako da Vaskrs imamo na dva nivoa: ono izvorno što je Gospod učinio i primena toga u našem životu i njegova aktivacija svake godine. Verujem da, na žalost, tek deset odsto nas zna šta praznujemo a to je zbog te površnosti i oplićalosti u koju smo zapali. I ovo što nam se događa sa ovom bolešću moguće je da je po Božijoj promisli pušteno da bismo ponovo otkrili i obnovili Vaskrs.

Na koji način?

– Da bismo shvatili prirodu Vaskrsa, moramo pogledati kako je nastao taj praznik, a nastao je pre Hrista. On ma svoj praobraz i nagoveštaj hiljadu godina pre Hristova dolaska u oslobođenju izabranog izrailjskog naroda iz egipatskog ropstva. Dakle, izrailjski narod je prešao preko Crvenog mora a sam Bog je intervenisao i proputio ga kroz vodu. I onda je Bog rekao Mojsiju da se okrene i da mahne rukom sa desna i sa leva tako da je voda koja je bila rastavljena ponovo sastavi i potopi faraonovu vojsku. Potom je naredio Mojsiju da svake godine obnavlja sećanje na taj prizor i da se zapamti i obnavlja u pamćenju od čega je Bog oslobodio svoj narod. Dakle, radi se o oslobođenju, o pamćenju od čega je narod oslobođen i o tome ko je oslobodio izabrani narod. Na kraju, dolazi Gospod Hristos radi glavne božanske intervencije i glavnog čina oslobođenja u vremenu i među ljudima. Hristos je, kao sin Božiji došao da isceli naš celokupan život i ljudsku egzistenciju od svih anomalija.

Koje su to anomalije?

– Vidite, mi sad govorimo o nekom virusu korona ali ima i drugih virusa. Svaki greh je virus, on je glavni a ovo čemu svedočimo je slika tog glavnog virusa. Virusa mržnje, nepravde, sebičnosti, pohlepe… To su osnovne anomalije života. Iz tih anomalija se javljaju oboljenja i tela i prirode ljudske, uključujući i najobičnije bolesti. Pogrešno življenje izaziva poremećaje a greh jeste pogrešno življenje. Opet mi na to pogrešno gledamo i ne idemo u dubinu stvari. Reč je o umu ljudskom, o njegovom srcu iz koga se rađaju zle misli i potrebno je da se temeljno preispitamo i vidimo od čega smo mi to oboleli. Hristos dolazi da nas isceli u nama samima, kako u telu tako i u duši. Kad čitate jevanđelja vidite da se on time i bavi: slepome daje vid, gluvome da čuje ali najbitnije je da nas oslobađa od vlasti đavola a mi jesmo porobljeni od zlih sila i on nas otima iz tih čeljusti. Sada smo svi žrtve, jer je bog dozvolio da strada cela planeta i vreme je da razmislimo i sagledamo gde stojimo i od čega je sada potrebno nas oslobađati. Onda je bilo jasno: Mojsije je oslobađao od tlačitelja, iz kog ropstva se mi sada oslobađamo? Zapitajmo se koliko smo Vaskrsa proslavili a da nije bilo efekta?

Zašto?

– Zato što nismo išli u dubinu i nismo poželeli oslobođenje. Slavili smo, pevali i gostili se, bogati više nego siromašni a na suštinu nismo obraćali pažnju. Vaskrs nije jedan u nizu dana. Mi smo dozvolili da taj veličanstveni događaj opovršimo i da nam prolazi bez plodova. I potrebno je da nas Bog podseti šta je to obolelo u nama i šta treba lečiti, ko nas može lečiti i šta je potrebno preduzeti da se objedini čovečanstvo u ljubavi i u želji da postanemo solidarni, imamo obzira jedni prema drugima i da se ne nadgornjavamo. Izgleda da nas je još potrebno udarati. Mi sad zajednički stradamo, imamo iste patnje, umiremo i opet nastojimo da zloupotrebimo ovu situaciju i na neki način, sebe promovišemo i reklamiramo. Znači još nismo došli pameti.

Ako stoji ona da u svakom zlu ima nečeg dobrog, šta bi se kao dobro moglo izdvojiti iz ovog zla?

– Da shvatimo u kojoj smo koži, da shvatimo sebe, da razumemo svoje zdravlje i svoje bolesti i da učimo lekcije života. Neki su se naučili solidarnosti, nevolja nas objedinjuje. Ima kod Šolohova u Tihom Donu kako nesreća srodi ljude. I mi znamo kako smo uspevali da se okupimo u zajedničkim iskušenjima.

Šta ovakve situacije još bude u ljudima, jačaju li veru ili bude sumnju?

– Moguće je da neki i gube veru ali ono što sam ja primetio da je kod mnogih vera probuđena i ojačala. Pažnja mnogih je upućena ka Gospodu Isusu Hristu i ka jevanđeljima. Da se podsetimo na apostola Pavla i njegov usklik „Ništa vas ne može rastaviti od ljubavi Hristove“. Najbitnije je da osećamo tu ljubav prema Hristu, odnosno njegovu ljubav prema nama i da smo te ljubavi svesni. Kao i Hrista vaskrsloga koji je nama proprtio put a ovo vreme i ovo što nam se događa daju nam podsticaj da budemo sa takvim Hristom, Hristom pobednikom. Upućuju nas da se koncentrišemo u svojoj sobi, svojoj kleti i da se udubimo u sebe i da u sebi saberemo ono što je najbitnije i najbolje. Rasplinuti se je opasno, čovek se tako gubi i zaluta, zemlja ga popije. Moj pastirski savet jeste da u toj sabranosti čitamo baš o Hristu, dakle da čitamo Sveto pismo. Naši vernici jako malo, u svakom slučaju nedovoljno, poznaju sadržaj Svetog psima. Evo šanse da to poznavanje popravimo i nema sumnje da Gospod želi da nas u tom smeru uputi i podstakne. Verujem da će upravo ovakvo, u formalnom pogledu, krnje proslavljanje Vaskrsa biti sadržajnije od onih raskošnih i da ćemo iz njega ćemo izaći jači.

Šta vas ovih dana pitaju vernici, koje su im dileme i kako ih hrabrite?

– Ima dilema, neki su zbunjeni a meni se čini da ta zbunjenost dolazi iz kontradiktornih poruka. Bilo bi dobro da se svi orkestriramo i okupimo oko dobrih namera, da ne lovimo u mutnome i ne zbrajamo lične poene. Pogledah i neke koji čine humanitarna dela pa im se omakne da malo više naglase značaj te svoje orhganizacije i onoga što su uradili. Važno je učiniti dobro delo, ne mora se agitovati za svoju grupu. Na putu smo da naučimo lekciju ali nismo došli do kraja. Takve stvari dovode do toga da ljudima ponešto nije jasno. Mnogima je nejasno i teško prihvataju što im se kaže da ne idu na zajednička masovna bogosluženja i molitve. Naravno to nije prijatno i velika je uskraćenost ali nekad moramo da svesno apstiniramo od dobrih i prijatnih stvari da bismo izbegli neko zlo. Znam, bilo bi divno da nas je na hiljade u hramovima za Vaskrs ali Hristos kaže ja hoću da imaju život i da ga imaju u izobilju a život je sad ugrožen.

Neke vladike su pozivale da se, bez obzira na propisane mere, odlazi u crkve i prisustvuje liturgijama, drugi su bili uzdržani, patrijarh je pozvao da se poštuju preporuke države. Šta ste vi poručili vernicima u svojoj eparhiji?

– Otvoreno govorim da je Bog dao mnogo talenata i darova ljudima i da ih sve treba iskoristiti. To su talenti iz oblasti istorije, umetnosti, vojnih nauka, prava, duhovnosti, medija, medicine.., ne može jedan čovek posedovati sva ta znanja i talente. Može imati više talenata ali ne može sve. Bog nije ni dao da svi imamo sve baš upravo da bi bili upućeni jedni na druge i da bismo osetili da jedni bez drugih ne možemo. Iz tog jevanđeoskog razmišljanja ja pozivam da uvažimo lekarsko znanje i veštinu. i Gospod u jevanđelju kaže da mu ne trebaju bolesni već zdravi, to su njegove reči. Uvažavam što govore stručnjaci i lekari. Prema tome, mislim da treba, a na to i pozivam, da lekare treba konsultovati i saslušati i poslušati. Slušaju i oni nas.

Jesu li vas vernici poslušali?

– Jesu, nigde nisam imao nikakvih tenzija. Do toga dolazi kad ljudima stvari nisu jasno saopštene, pa im se sad kaže ovo, sad ono. Ako im sve vreme govorite artikulisano razumeće i poslušaće.

Koja bi bila Vaša vaskršnja poruka?

– Da aktiviramo ljubav prema Bogi u prema drugima, da pojačamo solidarnost, da se izlečimo od sebičnosti i obratimo Bogu kao zajedničkom roditelju a jedni drugima kao braći i sestrama. Ova situacija nas upućuje na to da se saberemo svu pamet i dobrotu i celo čovečanstvo osetimo i doživimo kao jednu porodicu. Vaskrs je stvaralački praznik i stvaralački čin i nije samo sad, već je svaka nedelja otpraznovanje vaskrsa, jedan mali vaskrs. Vaskrs ponavljamo, živimo, nosimo ga u sebi i to je nastojanje čoveka ka samoobnavljanju. Čovek ima želju da popravi neku zgradu, dom u kome živi, pa i da obnovi sebe. Ima jedna jevanđeoska reč koja sve to označava a zove se pokajanje. Upravo najveća svrha Vaskrsa je to lično popravljanje i obnova a to se može pokajanjem.

Pokajmo se i biće u redu?

– Jeste, to je smisao. Potrebno je da se popravimo i iscelimo a mnogo možemo i sami doprineti isceljenju – kako duše i tela, tako i prostora u kom smom međuljudskih odnosa i odnosa sa Bogom i prirodom. Očigledno je da najviše grešimo u tim odnosima, uključujući i odnos prema prirodi. Ova korona nas i na to podseća. Nešto se otelo čoveku, preterali smo u toj sebičnoj želji i pohlepi da maksimalno iskoristimo prirodu, zaboravljajući da je i ona svetinja i Božiji dar. Očigledno je da smo se o sve to ogrešili i kad popravimo taj odnos prema prirodi i prema Bogu, onda ćemo biti bolji i jedni prema drugima, sve bi se iscelilo pa bi i ova korona nestala. Čestitam Vaskrs svima i pozdravljam pobednim pozdravom Hristos vaskrse.