5 stvari koje nikada, baš nikada ne treba raditi posle tragedija poput one u "Ribnikaru"

Ne bežite od pitanja„Ne treba, ni u kom slučaju, izbegavati odgovore na pitanja, posebno dečja. Posle proživljene traume neka deca izvesno vreme ćute, a druga odmah postavljaju pitanja jer su im potrebni odgovori, koji će im pomoći da se suoče sa bolom i da se bore za dalji život. Kao roditelji, treba da odgovorimo čak i na ona pitanja na koja ne znamo odgovore. Ako pitaju zašto se dogodio konkretan slučaj u 'Ribnikaru', reći ćemo da je dečak učinio užasnu stvar, a mi ne možemo shvatiti tačno zašto je to uradio. Jako je teško kada nemamo odgovor na tako važno pitanje, ali i razgovor o njihovom pitanju, deci znači. Na taj način zajedno, roditelji i učitelji, nastavnici, pokušavaju da prođu kroz traumu i da dođu do odgovora“, priča za Nova.rs Dijana Radojković, pedagog i međunarodno sertifikovani edukator za roditelje u oblasti pozitivne discipline.

Ne pravite se kao da je sve u redu„Ne maskirajte svoja osećanja. Ne pokazujte deci da je sve u redu, da život ide dalje, jer nije tako. Nikako ne smemo da se pravimo da se trauma nije dogodila. Nemojte lagati decu, jer svi znamo da stvari neće biti kao što su bile pre doživljene traume i dete to treba da zna, jer će tako lakše prebroditi tugu“,kaže Radojković.Kolektivna trauma se ne leči suočavanjem sa strahom.„Ne treba na silu nekoga voditi na mesto gde je doživeo traumu, posebno kolektivnu, kao što je ova u ‚Ribnikaru‘. Tu nema lečenja suočavanjem sa strahom. Treba da naučimo da poštujemo one koji su izgubili život, da mesta strašnog zločina obeležimo kao takva, a da pružimo priliku svima, koji su povezani sa ovim slučajem, da tuguju. Ne možemo normalizovati jedan ovako strašan zločin, tako što ćemo nastaviti tu da živimo i radimo, kao da se ništa nije desilo, a jeste“, kaže dr Zoran Đurić, neuropsihijatar.

Ne lažite decu, jer ona traže istinu, pa i kad je teška„Moramo da se suočimo sa traumom i mi i deca. Najopasnije je ‚gurati traumu pod tepih‘, jer kad tad će izleteti na videlo. Samo razgovorom o traumi uspećemo da je preživimo i onda probati da gradimo novi svet. Pružite detetu zaštitu. Kada dete ima doživljaj da roditelj priča sa njim i o najtežim nevoljama, onda oseća da je zaštićeno. Njima je prvenstveno važno da povrate bezbednost koju su izgubili usred nekog strašnog događaja. Deci je potrebna saosećajnost i empatija. Pokažite im da intuitivno znate kako se osećaju, da ste i vi tužni i da osećate njihovu tugu i strah“, savetuje Radojković, i poziva sve zainteresovane građane na sutrašnje besplatno predavanje u Lifebalance centru posvećeno građanima koji su pogođeni velikom nesrećom.Ako dete ne želi, nipošto ga ne vraćajte na mesto traumatizacije„Svako dete treba pitati kako se oseća. To važi za sve, roditelje, učitelje, nastavnike, kolege pedagoge, psihologe. Ako dete ne želi da se vraća na mesto gde je doživelo traumu, onda ga nikako ne smete terati da se vrati. Međutim, ako izrazi želju da vidi svoje drugare, uđe u svoju učionicu, onda u redu. To dete treba vratiti, ono je spremno ili mu suočavanje sa mestom traume pomaže da se sa njom izbori. Da sam na mestu nadležnih u školi ‘Ribnikar‘, za učenike bih organizovala humanitarne akcije da pomažu drugoj deci i domovima, da se bave plementiim radom koji će ih ispuniti, da imaju nastavu u prirodi, na kojoj će razgovarati, da odlaze zajedno na izlete, da se ujedine oko neke akcije gde će se osećati korisnim. Mi smo kao deca išli na berbu grožđa, pa smo se takmičili ko će više da ubere, uz to smo se lepo družili i najvažnije je bilo da smo zajedno, a tako se prevazilaze i traume. To bi im sve mnogo više značilo nego da sada imaju 100 časova u školi", smatra Radojković.

Mesto traume kao takvo mora biti i obeleženo.„Posle ubistava u školi ‚Vladislav Ribnikar‘, ta zgrada postala je mesto strašnog događaja i deca je kao takvu vide. Ona je traumatična za sve ljude i učenike, koja imaju veze sa njom i nije dobro da se pojavljuju sada u toj zgradi, zbog opasnosti od retraumatizacije. Mogućnost ponovne traumatizacije će se desiti, ako insistiramo na tome da idemo na mesto traume, što može izazvati psihički poremećaj, koji bi, u ovom slučaju, mučio decu u budućnosti. Tako nešto bi ih destabilizovalo u emocionalnom smislu. Smatram da deca i nastavnici, koji su bili pristuni u školi, u trenucima kada je došlo do pucnjave, ne mogu sada i ne treba, da nastave da dolaze u tu zgradu, već da budu zajedno na nekom drugom mestu, gde će dobiti priliku da tuguju, da se zbliže, dok ne budu spremni da nastava ponovo počne“, kaže dr Zoran Đurić, neuropsihijatar.

Ne terajte decu da misle, jer trauma to ne dopušta„U školi decu teraju da misle. Ako su u traumi, a deca iz ‚Ribnikara‘ jesu, onda su oni onemogućeni da se fokusiraju na učenje i slušanje klasične nastave. Njihov mozak ne može da obrađuje informacije koje na nastavi dobijaju, jer im i dalje iznad glave visi tragedija. Trebalo je da do sada, u proteklih par nedelja, pedagozi već obave razgovor sa svakim učenikom i da idu od jednog do drugog, da im svako kaže u kakvom je stanju", kaže Dijana.Danas su škole takmičarski tereni.„Nažalost, svele su se na poređenje proseka. Razredne starešine porede prosek jednog odeljenja sa drugim i stalno mere čiji su učenici bolji, pametniji. Prosveta je takva da mnogi zaposleni odvajaju najbolje od najgorih škola, a tako dele i decu – na najbolju i najgoru. Nametnuli smo učenicima stalnu kompeticiju, da im se školovanje svelo na takmičenje, umesto da bude druženje, smeh, pored čitanja udžbenika da bude i razonode, koja ih takođe može naučiti mnogo čemu“, zaključuje Dijana Radojković.***BONUS VIDEO: "Moj sin neće ići u ovu prokletu školu": Roditelji protiv toga da se deca vrate na nastavu u OŠ "Vladislav Ribnikar"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=roditeljiprotivtogadasedecavratenanastavuuovladislavribnikar-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6101313"]