Svetlana Milovanović je već 24 godine u privatnom biznisu i to u građevini. Počela je uz težak fizički rad i napor, bavila se sekundarnim sirovinama, pa je čak istovarala i utovarala šlepere sa gvožđem i armaturama. Danas, ona u Priboju ona ima porodičnu građevinsku firmu u kojoj radi zajedno sa sinom i suprugom.
„Sada sam sama svoj gazda, ali put do uspeha je bio mukorpan. Počela sam na najtežim fizičkim poslovima sa sekundarnim sirovinama. To je za jednu ženu nepojmljivo, pogotovo u sredini kao što je Priboj“, priča Svetlana.
Ona se priseća kako joj je kum koji je radio u nikšičkoj Železari predložio da počne biznis. Šleperima je odnosila velike količine gvožđa za otkup, a kao kompenzaciju je vraćala betonske armature. Tek što se završio rat u Hrvatskoj, pa je naša sagovornica šleperima odnosila i uništene tenkove i sanitetska vozila.
„Ja sam učestvovala na licitacijama i otkupljivala uništene tenkove, suprugu je propala firma, pa mi se i on pidružio. Namuči se čovek, dešavalo mi se i da prespavam u vozilu, premorena. Otkud žena među fizikalcima i prevoznicima sekundarnih sirovinama pitao bi se svako s kim sam se tih godina sretala u poslu a koliko je to zaista bilo netipično potvrđuje i to što je crnogorski DB pitao – ko je ova žena. Tada nisam imala ni novac ni svoju firmu. Kada su me pitali šta nudim, odgovarala sam – dobru volju“, priseća se nekih ranijih dana koji su je na kraju kroz muku doveli do uspeha.
„Jedan dan sam mnogo istovarila gvožđa ,tri-četiri šlepera. Tada mi je jedana direktor u Železari rekao – Svetlana, kada prođe neko vreme, nećeš se sećati koliko si gvožđa dopremila, samo ćeš se sećati lepih trenutaka. I zaista je tako“, Svetlana zrači optimizmom.
„Bila sam žena za kamionom i ispred kamiona, Danas sam stigla do toga da imam svoju lepu porodičnu firmu, koja se bavi građevinom – radimo i preko granice. Imam dva sina, jedan je otvorlo svoju firmu, ali svi smo tu“, zadovoljna je Svetlana.
Zanimalo nas je i kako je to biti žena u potpuno muškom poslu, da li joj je to predstavljalo prepreku?
„Nisam se sa ženama nikada družila, a nisam ni mogla radeći ovaj posao – bila sam jedina žena. Meni je to uvek bio izazov, ja volim velike stvari. Nisam tip koji se zadovoljava sitnim stvarima“, tako sebe definiše i opisuje.
Bilo je i teških situacija – pala je sa visine od tri metra i povredila kuk i kičmu. Lekari su mislili da će ostati nepokretna.
„Potreban je i izazov. Moraš da budeš uvek ubeđan da ćeš uspeti, šta god da radiš moraš da veruješ da će taj uspeh doći. Potreban je i rad. Moraš prvo da uzoreš njivu, da posadiš, da ti rodi, pa tek onda da ubereš“, zaključuje naša sagovornica.
Bonus video: Da li je starijima od 70 godina potreban posao da bi preživeli?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar