0
Dr Miladin Kovačević, direktor Republičkog zavoda za statistiku, reagovao je danas na tekst „Pre nego što je SNS došao na vlast privreda je rasla 3 puta više” autora Radmila Markovića, objavljenom na portalu Nova.rs 7. septembra 2021.
Reagovanje prenosimo u celosti:
1. Neosporna je činjenica da je Srbija pokrenula ciklus rasta od 2013. godine zajedno sa fiskalnom konsolidacijom u 2014. kako bi sprečila krizu javnog duga i mogući bankrot koji je impliciran pogrešnom makroekonomskom politikom tokom gotovo čitavog perioda (2004–2011.) koji se poredi sa periodom nakon 2012. Ono što je u prvoj fazi oporavka u periodu od 2013. do 2015. više od uspeha jeste činjenica da konsolidacija nije odvela ekonomiju makar i u privremenu recesiju, što je inače pravilo.
Takođe, konsolidacija -– koja je podrazumevala ne samo privremeno minimalno smanjenje plata i penzija, jer „brzi voz” primicanja provaliji krize javnog duga i sloma javnih finansija se nije mogao ukočiti bez restrikcija i kresanja javne potrošnje na najosetljivijim mestima – a to su plate i penzije, kao i uspostavljanjem fiskalne discipline u naplati poreza i javnih prihoda i paralelno reformi u najvažnijim oblastima koje uređuju i dodatno liberalizuju tržišta (tržište rada, planiranje, izgradnja, javna preduzeća itd.) – završena je pre planiranog roka (2017), jer je već u toj godini bio evidentiran suficit od 1,1% BDP-a. Zaboravlja se, takođe, da je postignuta makroekonomska (cenovna i monetarna) stabilnost u kontinuitetu i sa optimističkom perspektivom i podizanjem rejtinga Srbije od strane merodavnih svetskih agencija, tako da je pozicija Srbije na međunarodnim finansijskim tržištima postala rekordna u odnosu na njenu i bližu i dalju prošlost. Stendbaj aranžman sa MMF-om je uspešno sklopljen 2015. godine nakon uspešne fiskalne konsolidacije. S druge strane, rezultanta ekonomskih politika pre 2012. godine bila je suspenzija aranžmana sa MMF-om iz septembra 2011. godine u
februaru 2012. Nije preživeo ni prvu reviziju zbog sloma fiskalnog programa pod inercijom nagomilanih neravnoteža iz celog perioda 2004–2011.
2. Ozbiljna stručna javnost je znala još daleko pre 2008. godine da je potrošački model ekonomije neodrživ, da su političke odluke o povećanju javnih plata i penzija (plate 2006. i penzije 2008. za 30%) kontraproduktivne za stabilnost u prisustvu već visoke inflacije (preko 10%) i da je spoljnotrgovinska neravnoteža (deficit spoljnotrgovinske razmene dostiže 24% BDP-a u godinama pre 2008.), te da će finansijska kriza u Srbiji izbiti i bez „trigera” svetske finansijske krize koja je inače došla na plodno tle.
3. Govori se i o tome da je prethodna vlast obezbedila bolje stope rasta u periodu do 2011, od nekih zemalja Centralne i istočne Evrope, kao i od Srbije u periodu nakon 2012, zaboravljajući fundamentalnu činjenicu – da je besmisleno poređenje sa zemljama koje nisu
imale preteće neravnoteže i ubrzan razvoj javnog duga, kakav je imala Srbija, zahvaljujući ničim usporenom ili ograničenom javnom zaduživanju od 2009. pa nadalje, kao kompenzaciji zaustavljenog privatnog zaduživanja u oktobru 2008. godine. To, privatno zaduživanje do 2008. godine, bilo je takođe neograničeno i podstaknuto prekograničnim zaduživanjem i preduzeća, i banaka, zbog politike rasta javne potrošnje, koja je imala za posledicu rast spoljnotrgovinske neravnoteže (spoljnotrgovinski deficit od 24% BDP-a u 2008, dok je sada ispod 8%), što je nužno odvelo državu u rapidno zaduživanje posle 2008. godine. Zbog takve situacije MMF je
2011. nametnuo fiskalna ograničenja (fiskalna pravila) – javni dug 45% BDP-a i ograničenje na povećanje javnih plata i penzija, da bi ova pravila bila pregažena i MMF zbog toga, ponavljamo, prekinuo aranžman sa Srbijom u februaru 2012. godine. Reč je o dramatičnoj nedisciplini koja je državu dovela na ivicu bankrota. To zaduživanje omogućilo je u međuperiodu nezdrav fiskalni stimulans i taj negativni ili vrlo slab nivo stopa rasta (na primer 0,7% u 2010. i 2% u 2011, u 2009. negativan -2,7%) bio je moguć samo zahvaljujući tom stimulansu, na bazi zaduživanja koje je vodilo slomu ekonomije.
Mračnija strana ovog zaduživanja i ubrizgavanja novca u kanale finansijskog i privrednog sistema jeste uništenje svih državnih banaka koje su razlivale novac prema „burazerskim” kompanijama koje su potom i same isčezavale u bankrotstvima od kojih je najdraamatičniji bankrot Agrobanke (sve odreda su otišle „pod led“ izuzev Komercijalne banke. Setimo se Agrobanke i drugih banaka pod državnom kontrolom.)
4. Porediti taj period sa zemljama CIE, koje nisu imale enormno povećanje duga i spoljnotrgovinsku neravnotežu, nema nikakvog smisla i deluje kao makroekonomski amaterizam. Uostalom, poređenje stopa rasta van konteksta ostalih makroekonomskih pokazatelja i istorijskog nasleđa ne predstavlja bilo kakvu verodostojnu analitiku. To ne znači da u javnom saobraćaju i diskursu, u kome se ne mogu plasirati čitave studije, nije moguće na bazi jednog indikatora (kao što je BDP) ili par indikatora, odrediti makroeknomsku poziciju ekonomije, napominjući okolnosti u kojima se odvija njena dinamika.
5. Svetska ekonomska i finansijka kriza imala je uticaja na sve, i u evropskom okruženju, i na rast, i na zaposlenost. Ali naša finansijska kriza bila je proizvedena pre svega iznutra. U periodu pre 2008. godine ekonomska politika je podstakla razvoj spoljnotrgovinske neravnoteže i neobuzdane javne potrošnje, a onda posle 2008. potrošnju je forsirala zaduživanjem sa posledicom ubrzanog rasta duga i fiskalne neravnoteže (deficita javnih finansija i preko 7%). Dakle, i da nije bilo udara svetske finansijkse krize u 2008. godini, Srbija bi u istoj, ili u sledećoj godini upala u finansijsku krizu zbog pogrešno vođenih makroeokonomskih politika. U 2012. godini i donekle u 2013. godini naša makroekonomska politika nije mogla trenutno zaustaviti zaduživanje jer bi to rezultiralo zaustavljanjem privredne aktivnosti, nego je morao biti pripremljen program konsolidacije, ne samo na rashodnoj strani nego i u pogledu fiskalne discipline – bolje naplate poreza i doprinosa, reformi u sistemu i sl. Ako se i održao neki nivo privredne aktivnosti od 2008. do 2012. bilo je to po cenu stvaranja enormnog rizika krize javnog duga i gaženja aranžmana sa MMF-om. Bio je minut do dvanaest da se zaustavi ubrzani sunovrat i to je postignuto sinergijskim politikama: štednje, discipline, reformi i privlačenjem novih investicija.
6. Sa započetim ciklusom rasta od 2013. godine, uz izgradnju makroekonomske stabilnosti (cene, kurs i drugo), počele su da rastu strane direktne investicije, da bi u 2018. dostigle 3,2 milijarde evra, što će se izvesno dogoditi i ove godine (procena je do 3,5 milijardi evra). Taj trend rasta SDI vuče i rast domaćih investicija, kao i rast broja domaćih firmi koje rade za velika strateška preduzeća sa stranim kapitalom, i u godinama neposredno iza nas raste i udeo ukupnih investicija u BDP-u. Ove godine, po procenama bićemo već na 23% BDP-a, pre par godina bili smo na 18%. Reč je o dvocifrenim stopama rasta investicija. Rast ukupnih investicija, rast lične potrošnje i standarda na zdravim osnovama, relaksacija servisiranja duga (emisija evro bonda i kupovina na međunarodnom finansijskom tržištu), rast stranih direktnih investicija – garantuju sve veće stope rasta BDP-a (oko 7% u ovoj godini konzervativno
procenjujući i 4,5% u 2022).
7. Ekonomija i njena struktura u Srbiji se radikalno menjaju – ne raste samo zaposlenost (stopa nezaposlenosti je oko 11,1%, a evropska je oko 8% dok je pre 2012. dostizala i preko 20%), nego raste i produktivnost, zahvaljujući novom investicionom ciklusu koji donosi najviši nivo tehnologije i zapošljavanje specijalizovanih i obrazovanih profila naših ljudi. Primer je ICT industrija gde je učešće u BDP-u dostiglo 5% i uporedivo je sa tradicionalnim delatnostima kao što je građevinarstvo, saobraćaj ili čak poljoprivreda. Rapidan je proces
digitalizacije i automatizacije u celoj industriji.
8. Što se tiče fiskalne neravnoteže (deficita) u godinama pandemije (2020. i 2021.), zbog programa pomoći privredi i stanovništvu, treba li govoriti o tome i da je MMF preporučio svim zemljama, a naročito onima koje nemaju problem sa javnim dugom, da u ovim godinama
paketima pomoći stimulišu rast (odnosno da spreče veći pad) kako bi se ekonomija lakše oporavila i nastavila trajektoriju rasta od pre epidemije? Treba li citirati i bivšeg glavnog ekonomistu MMF-a – Olivijea Blanšara, koji tvrdi da je u periodu u kojem su prosečne kamatne stope niže od stopa rasta moguće obezbediti održivost javnog duga, sve dok je on produktivno usmeravan ka rastu BDP-a? Napomenimo još i to da je kod nas i u ovim godinama stopa rasta investicija dvocifrena i veća od stopa rasta lične potrošnje.
9. Ako ćemo se baviti stopom rasta Srbije u 2020. i 2021. nesporno je da je ta stopa pri vrhu evropskih zemalja, ali preciznosti radi govorili smo o stopi rasta u EU gde je Srbija u 2020. bila na 3. mestu. U ovoj godini za prvo polugodište stopa rasta BDP-a je 7,75%. Ako uzimamo period od 2001. do 2011. i poredimo ga sa periodom nakon 2011. takvo poređenje nema smisla niti stručnog utemeljenja. To je kao da sabiramo „babe i žabe”, kako kaže narodna izreka.
Naime, period do 2008. je period relativno visokog rasta, ali kao što je rečeno na jednom potrošačkom modelu koji forsira javnu potrošnju i gradi ubrzano zaduživanje privatnog sektora i spoljnotrgovinsku neravnotežu tj. raste deficit razmene roba i usluga do pretećeg nivoa (24% BDP-a u 2008). Kada je došla kriza u oktobru 2008. nastupio je „sudden stop” tj. prinudno zaustavljanje pozajmljivanja na međunarodnom tržištu od strane banaka i kompanija i država je preuzala ulogu nadomeštaja zaduživanja javnim zaduživanjem po ekstremno visokim cenama (prinosna stopa na obveznice je dostigla 7,5% što je bilo neuporedivo više od stope rasta
BDP-a i time je i po teoriji, srljala u krizu duga i bankrot javnih finansija). Od 2012. država je započela potpuno drugačije politike a pre svega fiskalnu i monetarnu. Ubrzo je uspostavljena stabilnost (cene, kurs i eliminisanje nenaplativih kredita koji su bili dostigli nivoe od 24% u ukupnim plasmanima banaka) i obuzdana spirala zaduživanja. Stoga, pravi smisao ima poređenje rasta u periodima 2008–2012. i 2017–2021. Kumulativni rast BDP-a u periodu 2008–2012. bio je 4,9% a prosečni rast je bio 1,0% dok je kumulativni rast u periodu 2017–2021. 17,3% a prosečni 3,3%.
Ovom poređenju ne treba komentar.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare