Zašto kažeš da plate rastu u evrima, kad inflacija "divlja" u dinarima: Piše Dejan Šoškić

Prvo. Izražavanje plata u evrima i zaključivanje o kretanju životnog standarda na bazi tako iskazanih vrednosti. Iskazivanje plata u evrima kreira iluziju da su u pitanju realne promene plata na koje inflacija nema uticaja.

Istina je, međutim, sasvim drugačija. U uslovima inflacije (a poslednjih godina inflacija u Srbiji je, nažalost, među najvišima u Evropi) sve cene idu naviše i plate idu naviše.

S obzirom da je kurs evra fiksiran već godinama unazad, svaki nominalni rast plata izaziva i (nominalni) rast plata iskazanih u evrima. Plate iskazane u evrima su i dalje nominalne plate iz kojih nije isključen uticaj inflacije u zemlji.

Sasvim je moguće da imamo rast plata u evrima a da imamo realan pad plata.

Na primer, ako je zvanična inflacija kumulativno u 2022. i 2023 u Srbiji 25%, (u istom periodu hrana je poskupela za oko 35%), onda (nominalno manja) plata od 500 evra krajem 2021. ima za oko 5% veću kupovnu snagu za nabavku hrane od (nominalno veće) plate na nivou od 650 evra krajem 2023.

S tim u vezi, i radi lakšeg razumevanja, vidimo da i cene koje rastu u samoposlugama (u uslovima fiksnog deviznog kursa) rastu i u evrima za iznos domaće inflacije u dinarima.

Domaća inflacija u dinarima je istovremeno, u uslovima fiksnog deviznog kursa, i domaća inflacija u evrima. Otuda, svima već očigledan fenomen, da naše samoposluge sa svojim cenama iskazanim u evrima (u uslovima fiksnog deviznog kursa) sustižu i prestižu cene u samoposlugama u razvijenim evropskim zemljama. Svako obećanje o rastu plata i penzija u evrima ne znači ništa dok ne znamo kolika je inflacija (tj. obezvređivanje novca) u periodu do isplate tih budućih primanja.

Drugo. BDP u evrima i na bazi toga izvlačenje pogrešnih zaključaka o rastu BDP-a. Bruto domaći proizvod Srbije se stvara u dinarima. U inflatornim uslovima taj pokazatelj raste i za nivo inflacije. U uslovima fiksnog deviznog kursa dolazi do rast BDP-a iskazanog u evrima i za iznos inflacije, tj. pokazatelj o BDP-u u evrima je i dalje nominalni pokazatelj iz koga nije isključena inflacija, tj. nije postao realni pokazatelj samom činjenicom iskazivanja u evrima.

Na primer, 2020. godine imali smo pad ekonomske aktivnosti od 0,9% zbog pandemije. Međutim i te godine, s obzirom da je inflacija bila 1,3%, imali smo nominalan rast BDP-a i, u uslovima fiksnog deviznog kursa, imali smo i rast BDP-a u evrima iako smo realno imali pad od 0,9%.

Otuda su potpuno netačni zaključci nekih naših zvaničnika da je BDP „dupliran“ u odnosu na 2012. samo na osnovu podatka da je BDP u evrima duplo veći.

Ovaj pokazatelj (BDP u evrima) i dalje ima nominalni karakter, tj. iz njega nije isključen efekat inflacije.

Istina je nešto sasvim drugo: realni kumulativni rast BDP od 2012. do danas je tek negde oko 30% i u tom periodu Srbija je imala realno niže stope privrednog rasta (mereno realnim BDP-om) od zemalja Centralne i Istočne Evrope, od sveta u celini (u proseku), ali i od Srbije u periodu od 2000. do 2012. godine.

Treće. Javni dug (i svaki devizni dug) u odnosu na BDP (i svaki dohodak koji se stvara u dinarima) iskazan u evrima. BDP se stvara u dinarima i njegova nominalna vrednost, videli smo, raste jednim delom i zbog inflacije. Njegovo iskazivanje u evrima ne otklanja nominalni karakter tok pokazatelja.

Javni dug je, kao što znamo, jednim delom u devizama (dolarima i evrima). Pretpostavimo da dug i BDP „stoje“, tj. da nema prirasta deviznog duga i da nema realnog prirasta BDP-a. U uslovima fiksnog deviznog kursa i inflacije u zemlji, BDP u evrima će, pod dejstvom inflacije, i dalje rasti (iako realno u našem primeru stagnira).

Tako se kreira iluzija da se relativni odnos duga i dohotka (BDP) smanjuje, tj. da je zaduženje relativno manje iako realno nije. Tako se neprecizno iskazuje tj. potcenjuje svaki devizni deo duga u odnosu na dužnike koji imaju dohotke u domaćoj valuti podložnoj inflaciji i ako ih iskazujemo u evrima u uslovima fiksnog deviznog kursa. Ovo se odnosi i na državu (javni dug/BDP), ali i na preduzeća i građane koji imaju dohotke u dinarima podložne nominalnom rastu zbog inflacije i dugove u devizama koji ne rastu zbog domaće inflacije.

Eventualan gubitak vrednosti dinara u odnosu na evro, pokazao bi odmah, i linearno kod svih dužnika, prirast duga u odnosu na dinarske dohotke (BDP u slučaju države, promet u slučaju preduzeća ili plate u slučaju građana). Dakle, prikazivanje dinarskih dohodaka u evrima (BDP, plate, prihodi preduzeća) u uslovima inflacije i fiksnog deviznog kursa, kreira iluziju o relativno manjoj zaduženosti i države, i građana i privrede.