18
Kako da to uradimo drugačije, a da već to niste pročitali po hiljadu puta? Možda da vam usput ispričam po neku malu priču o US Openu, a imate i video snimak na početku teksta.
Ne postoji opcija da se nađete na kompleksu US Opena, a da barem u jednom trenutku ne čujete srpski. Ne zato što su Srbi u dominantnom broju, već zbog toga što tu prodefiluje toliki broj navijača (i po više od 70.000 u toku dana) da se među njima i po zakonu verovatnoće nađe najmanje 100 Srba.
U danima kada je Novak Đoković igrao bilo ih je i mnogo više, a još mi je prošle godine poznati fotograf Dragan Veselinov odao jednu tajnu „Samo obuci majicu sa srpskom zastavom, brzo ćeš naći prijatelje“. Ovog puta to nisam morao da koristim jer sam nekako, barem tako ispada, uvek galamio, pa su me ljudi lako prepoznavali da sam iz Srbije.
PROČITAJTE JOŠ
Bogami, čak i kad sam ćutao su znali da me prepoznaju. Tako sam u jednom trenutku meča Đokovića i Popirina morao da skoknem nazad do medija centra kako bih barem malo napunio laptop. Ogromni „Artur Eš“ je ozbiljno zdanje sa nekoliko spratova, pa mi je trebalo dobrih pet ili šest minuta da se ponovo vratim.
Dok sam se peo pokretnim stepenicama ka novinarskoj loži, čuo sam iza mene srpski. Kako je teško bilo ljudima da prihvate da Đoković može da ispadne već u trećem kolu, toliko nas je odvikao od toga da gotovo nismo ni računali na tu opciju.
U jednom jedan momak reče „Evo i brata iz Srbije“, okrenem se, pružim ruku, razmenio koju rečenicu, oni nastave na tribine, ja na svoje novinarsko mesto (koje nema utičnicu, bukvalno primedba autora).
Kapije „Artur Eša“ izgledaju kao kakav zatvor, samo je razlika što funkcioniše upravo suprotno jer se ljudi guraju da bi uopšte ušli unutra.
Evo i još jedne scena za lako zamišljanje. Meč Popirina i Đokovića kasni sat i 20 minuta. Ljudi koji su karte plaćali i po 1.800 dolara čekaju više od sat vremena ispred, a kapije su i dalje zatvorene (tribine su se čistile nakon dugog dnevnog programa). Nekoliko, možda čak i 10 hiljada ljudi se gura i traži svoje mesto… Slično kao koncert „Red Hot Chili Peppers“ u Inđiji.
Tako je svake večeri oko 19.00. Tako će biti i u budućnosti verovatno. I nikada se neće promeniti.
Ipak, šta možete za svojih 50, 170 ili 370 dolara. Zavisi koliko sreće budete imali kada kupujete „ground pass“ ili kartu za ulazak na kompleks. Na samom kompleksu postoji nekoliko prodavnica sa US Open opremom. Ubedljivo je najnekvalitetnija od sva četiri turnira, izbor je neobično mali (osim kada su u pitanju kačketi) i neobično skup. Četiri ili pet prodavnica različite veličine uz prodavnice zadovoljava potrebu za suvenirima i odećom.
Postoje tri ulaza na kompleks. Jedan je nakon silaska sa metro stanice i prelaska drvenog mosta i to ste mogli da vidite kako može da izgleda. Drugi je iz Korona parka direktno pored aleje šampiona ka centru u kom se nalazi ogroman trg sa dve fontane i ogromnim video bimom ispred „Artur Eša“. Treći je onaj za VIP osobe, ima zasebni parking i naziva se „Ulaz u predsednički apartman“. Odmah do njega su i tereni za trening na kojima je najčešće bio i Novak.
I dok u predsedničkom apartmanu imate neverovatan tretman sa izobiljem hrane i alkohola, na samom kompleksu sa tim morate da se snalazite. Izbor je veliki, ali i dalje nedovoljno veliki da odgovori cenama. Koktel, doduše najpoznatiji teniski na svetu, ali ipak samo koktel – košta čak 23 dolara. Otprilike toliko košta i bilo koja hrana koju želite da kupite. Računajte da ćete samo za hranu i piće potrošiti od 100 do 150 dolara. Ili ćete ostati gladni i žedni na kompleksu, ali ima i onih koji uživaju u trpljenju.
Tereni na kompleksu se nalaze oko dve centralne fontane i mesta gde ljudi sede, ćaskaju i jedu. Postoji još jedan još veći trg koji je potpuno namenjen ishrani, ali on funkciju van toga nema.
Centralni trg je okružen sa jedne strane „Artur Ešom“, sa druge izlazom, na jednoj strani se nalazi teren 11, na drugoj teren 7. Primetićete da su grupisani samo po tri, četiri, ali ne po savršenoj logici. Tako se iza 11, nalazi 17, a tu su još i 13 i 14. Beskrajno je zabavno pomagati ljudima da se snađu. Pokušate da im pomognete i objasnite, a oni vam ne veruju ni reč. Nema logike da je tako. Znam, ni ja sebi ne bih verovao, ali su zaista tako grupisani.
Sa druge strane se nalaze manji brojevi takođe razbacani. „Luis Armstrong“ je na koridoru koji je na ulazu kod metroa, a na podu su postavljene pločice sa imenima bivših šampiona, ali i običnih ljudi koji su slali poruke bližnjima. To je takođe beskrajno simpatično, a svake godine se dodaju nove pločice.
Postoje i ogromni jarboli sa bivšim šampionima, a na jednom od njih je očekivano i Novak Đoković. Ukoliko vas je sve ovo barem malo zainteresovalo, pogledajte i snimak na početku teksta.
BONUS VIDEO Prva konferencija Novaka Đokovića kao olimpijskog šampiona
