72
Odavno ne verujem u slučajnosti, ali mi onda kao jedino objašnjenje ostaje sudbina. Ili samo kosmos ima neverovatno dobar smisao za tajming, možda i ponekad za humor.
I dalje ne mogu da se naviknem na činjenicu da je Srbija ostala bez predstavnika na US Openu već u prvoj sedmici. Sada boje Srbije zvanično brani još samo Teodora Kostović, a to je uslovilo jednu stvar – priče bi trebalo pronaći na drugom mestu.
Tenis jeste neka vrsta života spakovanog na teren (doduše, sa jasno definisanim i, barem uglavnom, fer pravilima), ali život se, ipak, dešava van toga. Znate, nije lako ni biti 14, 15 dana od kuće, ali to je teško dočarati. Šta god da vam sada napišem, ne bi nikog uverilo da je to teško, već bi samo predstavljalo neki loše sročeni izgovor, a onda bi se „upalila vređalica“ u komentarima.
PROČITAJTE JOŠ
Sada da vam pokažem da je sve zaista neverovatno mali i da uvek, ali baš uvek možete da sretnete poznato lice. Ili čujete nešto što će vas začuditi.
Smešten sam nadomak La Gvardija aerodroma, na 40 minuta pešaka od stadiona „Artur Eš“. Ipak, do metro stanice, kada idem tako, i dalje treba dobrih 20 minuta pešačenja kroz kvart koji je neosporno ekvadorski. Kako znam? Po tome što je svakog petka i subote „fiesta“ duž cele ulice, tako što su zastave svuda postavljene, a gotovo svi govore španskim. Prosto mi je utisak da u Kvinsu ipak engleski nije dominantan jezik, naprotiv.
I tako hodamo jednog jutra lagano ka metrou, a ispred nas se ukazuje čovek zbog kog se prave XXXXL majice. Verujte mi, one priče o gojaznosti Amerikanaca, baš su opravdane. Ali, ni ja ne bih odgovarao za svoje postupke da je najmanji sok u prodavnici 0,7 litara. I da je najnormalnije da kafa srednje veličine bude više od pola litra…
Sve je ovde megalomansko i sve vole da sipaju. Naručite burger, oni pitaju koliko soseva želite. Naručite kafu, koji ukus želite, šlag, preliv, da pospemo li čokoladne mrvice. A samo želite obični kapućino…
Dakle, ogroman čovek stoji u dresu Metsa, jedan od onih za izlazak u grad, jer je u pitanju baš crni sa narandžastim detaljima, prilazi komšiji i preko ograde pričaju. I ne znam koja je verovatnoća, ali u tom trenutku čovek govori: Baš samo ovog leta bio u Srbiji…
Da baš tada tri Srbina prođu tom ulicom, tačno u te tri sekunde da to mogu da čuju usred Kvinsa… Kažite mi da je to slučajnost – prihvatiću. Ali, evo još jednog neobičnog susreta.
U potrazi za pričom smo odlučili da posetimo i 47. ulicu u Njujorku poznatu kao najskuplju na svetu. Ona se „seče“ sa Petom avenijom, pa odlučismo da još malo prošetamo centrom. Peta avenija je puna zamki za turiste, od brze hrane, luksuzne robe, do sitnih, malih privezaka koji koštaju tri puta više nego bilo gde drugde. Peta avenija ima sve što ste ikada pomislili da vam je potrebno ili ono što će pokušati da vas ubede da vam treba. Vrlo brzo se nađete u viru dolara gde polako počinjete da se mašite za džep…
Dakle, šetamo tamo kad niotkuda vidim poznato lice. Samo četiri večeri ranije je bio meni pred nosom, a sada je opet tu. Aleksej Popirin šeta usred Njujorka sa svojim timom. U redu je da sretnete nekog tenisera, ali baš onog koji je eliminisao Novaka Đokovića nedavno i postao vest dana u Srbiji… Slučajnost? Ne bih rekao.
Ali, možda vas ovo još uvek nije uverilo. „Dve slučajnosti u četiri dana – pa, šta?“, reče neko glasom punim prezira. Evo još jedne slučajnosti.
Lutanje Menhetnom je strašno zabavno dok u jednom trenutku ne shvatite da su noge natekle jer ste polusvesni uverili sebe da ste Kipčoge i nastavili da idete i idete. Ali, nisu baš svi stvoreni za tu igru bez prestanka. I tako je vreme da potražite neko mesto da sednete na otvorenom, a Bog zna da ih u Njujorku ima koliko god želite.
I tako se zaputimo lagano sporednim uličicama i odlučimo da se probijemo do Leksington avenije, u Srbiji je i dalje poznatiji bend od ulice, i da tamo pogledamo slobodno mesto na klupici u okolini.
Šetamo, „hakujemo“ čak i kamere za nadzor da napravimo koju sliku (dobra je fora i to) i diskutujemo kako je živeti u doba ovako loših kamera koje pokrivaju svaki pedalj grada kad se odjednom pojavljuje poznati lik. Čuveni glas, uvek najprodorniji na tribini i jedan od onih koji su GOAT u svom poslu.
Miljan Amanović, Novakov fizioterapeut, nas je uočio i prišao da se pozdravi. Nije bilo prilike za neku dužu priču od kratke dvominutne jer je već tada žurio na avion. Imao je presedanja, čekao ga je pakao, ali mu nije padalo teško jer, da se vratimo na ono na početku teksta, konačno je mogao da bude sa porodicom.
Amanović verovatno ima i najjači stisak, ta snaga koju generiše ponekad deluje neverovatno.
To su tri slučajnosti koje deluju nestvarno da se dese u tri dana zaredom. Šta to sudbina želi da poruči? To još ne znam, ali ukoliko saznam preneću vam vrlo, vrlo brzo.
BONUS VIDEO Prva konferencija Novaka Đokovića kao olimpijskog šampiona
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
