Ako ćemo po nečemu dobrom pamtiti tenisku, ali i sportsku 2024. godinu, onda je to zlato Novaka Đokovića na Olimpijskim igrama u Parizu.

Bilo je to ispunjenje sna za srpskog tenisera, koji je od prvog nastupa na Olimpijskim igrama 2008. godine, pa sve do ove sezone, zamišljao sebe sa zlatnom medaljom. Kada sanjate velike snove, a ujedno vredno radite na ispunjenju istih uz veru da zaista možete dosegnuti visine koje su vam u glavi, onda ste na dobrom putu da postanete to što želite - u Novakovom slučaju olimpijski šampion.

Na putu do finala pred Đokovićem su "stradali" Ebden, Nadal, Kepfer, Cicipas i Museti, da bi u finalu usledio spektakl sa Karlosom Alkarazom i jedan od najnapetijih mečeva u Novakovoj karijeri, koji je okončao u dva neverovatna taj-brejka, gde je Srbin još jednom pokazao da ima i glavu, i srce i m**a.

Da Novakov uspeh na Olimpijskim igrama bude još veći, ne treba zaboraviti da je dva meseca pre toga imao operaciju kolena, sa 37 godina se oporavio veoma brzo i podigao nivo igre, a ni pre ni posle Pariza nije uspeo da osvoji titulu u 2024. godini.

Još jednom je Novak pokazao da ima neverovatnu snagu u najbitnijim trenucima, sreća prati hrabre kao što je on i verujem da svi koji smo pomno pratili njegove mečeve nikada nećemo zaboraviti sve ono što je prolazio da bi došao do tog zlata, koje je proslavio veoma emotivno, a verujem da i dan-danas s osmehom prolazi pored njega i priseća se napornog puta koji je prošao da bi sam sebe pre svega mogao nazvati olimpijskim šampionom.

Doping afere dvoje najboljih

U 2024. godini "beli sport" je postao mali i "siv", a možda i "crn", zavisi ko u šta veruje. Janik Siner i Iga Švjontek su tokom godine, samo u različitim mesecima imali pozitivne testove na doping.

Da stvar bude još bizarnija, oboje su veliki deo 2024. godine proveli na vrhu ATP (Siner je zaista dominirao na terenu, odigrao jednu od najbolji sezona ikada), odnosno WTA liste, a nikada se pre nije desilo da dvoje najboljih na svetu u muškoj i ženskoj konkurenciji (u bilo kom sportu) budu u razmaku od samo nekoliko meseci pozitivni na nedozvoljene supstance, doduše različite. Italijanu je problem napravio klostebol, koji je zaista u malim količinama unet u njegov organizam, dok je Poljakinja imala muku sa trimetazidinom, koji je navodno unet kroz lekove za spavanje.

Oba slučaja su mesecima prećutkivana, ništa se o njima nije znalo u javnosti i deluje da su oboje dobili najbolje uslove da se provuku bez drakonskih kazni, za razliku od nekih manje poznatih sportista koji nisu imali iste uslove, a ni mogućnosti. I odjednom smo od tenisa dobili totalni haos, jer niko ne želi da se ovakve stvari kriju od javnosti mesecima, što nije greška Sinera i Švjontek, koji verovatno jesu slučajno uneli nedozvoljene supstance u svoj organizam, ali i za to moraju da snose krivicu.

Da biste imali uspešan sistem u bilo čemu, potrebno je da imate i jasna pravila, te kazne za nepoštovanje istih, uz transparentnost o kojoj je nedavno pričao i Đoković.

Kako Siner još uvek nije osuđen, mora da živi u neizvesnosti još nekoliko meseci, pošto se i ne zna tačno kada će konačna presuda biti doneta. Švjontek je praktično svoju suspenziju već odradila, iako se o njoj nije znalo (potpuno neprihvatljivo), tako da ne bi trebalo da ima problem oko nastupa u 2025. godini, gde želi da se vrati na svetski tron, koji je preuzela Arina Sabalenka.

U svakom slučaju, ATP, WTA i svi oni koji se bave dopingom u svetu tenisa, bacili su mrlju na "beli sport" i biće veoma teško da u bliskoj budućnosti odgovore na sve kritike i pokažu da sa pravim problemima zaista mogu da se nose na ispravan i pravedan način.

Sabalenkin put - od tragedije bivšeg dečka do svetskog vrha

Kad smo već pomenuli Sabalenku, osvrnućemo se i na njenu priču.

Beloruskinja je kao veoma mlada izgubila oca, tenis je verovatno iz nje izvukao ono najbolje i već godinama je u svetskom vrhu. Godina 2024. počela je sjajno za nju, pošto je po drugi put osvojila titulu na Australijan openu, ali onda su u martu stigle tužne i tragične vesti. Konstantin Kolcov, nekadašnji beloruski hokejaš i bivši dečko Sabalenke, preminuo je u 42. godini pod još uvek nedovoljno razjašnjenim okolnostima.

Beloruskinja je rano ostala i bez oca, Sergeja Sabalenke, koji je bio bivši beloruski hokejaški golman. Kao šestogodišnju devojčicu odveo ju je na teniski teren da odigraju meč, Arini se tenis svideo i od toga dana je počela da ga trenira.

„Pre četiri godine (sad već pet, uskoro šest) ostala sam bez oca, imali smo san, da pre nego što napunim 25 osvojim nekoliko grend slemova. Kad je umro, previše sam počela o tome da razmišljam, imam 24 godine i nemam grend slem. Imam osećaj da sam nametnula sebi pritisak i previše razmišljala o tome. Osećala sam da moram da se izborim sa svim tim. Nisam odustala zbog mog i očevog sna, on to ne bi dopustio. Sigurno bi mi rekao ‘Šališ se? Bićeš snažna, onako kako sam te vaspitao, kao prvakinju’. Onda sam prelomila i rekla da moram dalje“, ispričala je Arina nedavno u Netfilksovom dokumentarcu.

Ipak, tragedije kroz koje je prolazila, kao da su Arinu učinile jačom, pa je pored AO u 2024. osvojila titulu i na US Openu, a kraj godine dočekala je kao najbolja teniserka na svetu - sasvim zasluženo.

Penzije koje bole

Godinu koju ostavljamo iza nas obeležili su i odlasci u penziju - tu pre svega mislim na Rafaela Nadala, Endija Marija i Dominika Tima.

Tri momka koja su ostavila dubok trag u tenisu, dugi niz godina bili u svetskom vrhu i sva trojica mnogo uticali na razvoj karijere Đokovića - odlučila su da stave tačku i kažu "zbogom" bar ovom igračkom delu.

I Rafa i Endi i Tim su to velikim delom uradili zbog povreda, tela su im bila izmučena i jednostavno su govorila "ne", dok je srce verovatno htelo suprotno.

Mari je poslednji meč, doduše u dublu odigrao na OI u Parizu, a prethodno mu je priređen ispraćaj i na Vimbldonu.

Tim se oprostio "u tišini", u Austriji, ali ostaće upamćen kao teniser koji je i te kako mučio Đokovića, Nadala i Federera.

Što se Rafe tiče, on nije imao oproštaj kakvom se nadao na Dejvis kupu, mnogi smo mišljenja da je odlazak u penziju mogao drugačije da isplanira, ali njegovo tenisko nasleđe je ogromno i nema sumnje da će se mnoge generacije ugledati na njega.

Što se Đokovića tiče, on sebe u penziji ne vidi, u 2025. ima ponovo najviše ciljeve, a već u manje od dva meseca odlučio je da će igrati Brizbejn, Australijan open i Dohu. Samo to je dovoljno da shvatimo da se Novak ne šali i da ponovo želi da osvaja trofeje, što mu nije polazilo za rukom u 2024.

BONUS VIDEO