"Želeo bih da kažem da je večeras, iako nisam uspeo da pobedim, moje srce ispunjeno radošću i da sam najsrećniji čovek na planeti jer ste vi ljudi učinili da se osećam posebno", rekao je Novak Đoković nakon što se u suzama obratio publici posle poraza u finalu US Opena pre dve godine. Taj paradoksalni odnos i u igri, i u broju troeja i u prijemu publike je najviše izražen u Njujorku.
Zbog toga će zauvek biti zapamćeno šta je Novak rekao kada se poslednji put obratio njujorškoj publici.
„Dirnuli ste moju dušu. Nikada se nisam osećao ovako u Njujorku. Volim vas“, rekao je Đoković i dalje onako crven od suza koje su krenule dok je još bio nasred stadiona „Artur Eš“ i pokušavao da reši problem fantastične igre Danila Medvedeva.
PROČITAJTE JOŠ
Paradoks i Njujork se redovno nalaze u istoj rečenici u karijeri najboljeg tenisera svih vremena. Od kada je poslednji put bio u Njujorku uspeo da dođe do tog GOAT zvanja, do tada je bio GOAT na betonu. Tada mu se poklonila Amerika, sada bi mogao čitav svet. Ali, šta je to toliko suprotstavljeno u Novakovim pohodima na „veliku jabuku“?
Novak je do danas osvojio tri trofeja u Njujorku, te čuvene 2011, zatim čuvene 2015, a onda i 2018. godine. Za sve ostale igrače bi to bio fantastičan utisak, ali je za najboljeg ikada to, koliko god čudno zvučalo, nedovoljno u odnosu na ono što je mogao. Uostalom najbolji igrač na betonu ikada sada ima podjednak broj titula u Njujorku i na Rolan Garosu… Odmah vidite da nešto nije u najboljem redu. Ipak, dva puta je propustio ovaj turnir, jednom je diskvalifikovan i uprkos tome je dugo imao najbolji skor upravo u Njujorku.
Trenutno ima 81 pobedu i 13 poraza (86 odsto uspešnosti, tek jedan procenat iznad Rolan Garosa), a osvojio je tek tri titule iako je igrao čak 10 polufinala zaredom od 2007. do 2016. godine. Izgubio je čak pet finala u Njujorku (jednom od Federera i Marija, dva puta od Nadala i najiznenađujuće od Vavrinke te 2016. godine).
Zaista je pokazao nestvarnu konstantnost, ali se nekako uvek dešavalo da mu fali jedan ili dva koraka da dođe to tog tako željenog trofeja. Ima u tome i to što je kraj godine i to što je već preumoran od naporne sezone, ali i zbog toga što mnogo, mnogo više igrača zna da igra na betonu nego na travi i šljaci.
Kada se u mešavinu doda i teško vreme koje mu je često pravilo probleme tokom godina.
Uostalom, onaj čuveni forhend ritern u polufinalu US Opena 2011. godine protiv Rodžera Federera na meč lopti učinio je da uđe u legendu. Kada je to pogodio od tog trenutka je za njega pritisak postao zaista privilegija, baš kao što piše u prolazu kojim igrači izlaze na stadion „Artur Eš“. Od tog momenta je cementirao svoj status potpuno drugačijeg igrača i čoveka koji je zaveo novu eru u tenisu.
Novak se tokom godina borio sa različitim nepravdama u SAD, pa i diskvalifikacijom, ali i sa 36 godina predstavlja strah i trepet za sve igrače u „Velikoj jabuci“.
Pokazao je više puta do sada koliko voli da igra u Njujorku i to je javno govorio, uostalom posle finala Vimbldona je kratko poručio.
„Igrao sam mnogo finala u Njujorku. Poslednje sam izgubio od Danila Medvedeva, ali sam dobio mnogo ljubavi od publike, što nije bio slučaj u prošlosti (ponovo taj paradoks). Napustio sam Njujork sa tom slikom u glavi i radujem se povratku“, rekao je Đoković pre dva meseca. Sada je došao trenutak za povratak i za pravljenje novog, istorijskog rezultata. Napad na 24. titulu će zbog tog često klizavog hoda na ivici žileta, pad u ambis će sada biti daleko kobniji.
Ali ako izdrži pritisak, neće biti slađe titule od ove.
U toj suprotnosti je sva lepota tenisa: Čašu meša jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči.
BONUS VIDEO Novak Đoković preko Alkaraza do nove titule u Sinsinatiju
