0
Medija centar se nalazi podno "Filipa Šatrijea". Iako zvuči kao podrum potencijalno je to najbolji prostor za novinare u čitavom teniskom karavanu i retko kada se osećam tako opušteno kao ovde. Ali, to ne znači da mi nije trebalo vremena da se prilagodim na totalnu ludnicu i mali "Truman show".
Čuveni ulaz 27C je rezervisan za novinare (ćošak stadiona „Filip Šatrije“ koji gleda ka „Suzan Lenglenu“), a kada se spustite niz stepenice vidite jednu ogromnu, nepreglednu sobu. Novinari su tu u nekoj vrsti prirodnog staništa i nalaze se potpuno sakriveni od očiju javnosti. To je pomalo paradoksalno da oni koji izveštavaju o svemu što se dešava zapravo budu najskriveniji.
PROČITAJTE JOŠ
Ogromna prostorija broji zasigurno oko 300 mesta, a svaki novinar ima svoju „radnu stanicu“ kako to vole da govore Englezi. Zapravo je radna stanica jedan tablet na kom možete da pratite bilo koji teren na kompleksu (uključujući i neke trening terene), a uz to možete da pogledate i gotovo svaki statistički podatak koji vam je potreban (naravno ne one za koje je potrebno ozbiljno „kopanje“).
Nalaze se i informacije o nekom igraču, ali i spisak intervjua koji su zakazani ili koje ste prijavili. Uz to imate dve utičnice i sto pred sobom. Sasvim dovoljno kada znate da možete da iznajmite i ormarić sa stvarima (10 evra je depozit).
Pošto fotografisanje nije dozvoljeno, evo da vidite kako je to izgledalo pre 23 godine. Sada umesto mini televizora imamo tablete, malo više mogućnosti, a stolovi su novi. Ipak, poenta je ostala ista.
Nažalost, od pre dve godine su znatno sužene mogućnosti za novinare, pa je sada moguće 1:1 razgovarati samo sa igračima koji govore neki od balkanskih jezika (za koju god zemlju da nastupaju) poput razgovora sa Damirom Džumhurom. Ipak, moguće je ispratiti sve konferencije jer je sve tri sobe nalaze na samo pet ili 10 metara od novinarskih mesta.
Kroz stakla koja ne mogu da se vide na snimcima sa konferencija moguće je videti kada igrač dolazi. Ipak, kako tenis ne poznaje zakazivanje satnica već je sve promenljivo, pa zbog toga postoji i Whatsapp grupa. Na njoj stižu poruke gotovo iz minuta u minut da je neki igrač na putu ka sali za konferencije (ubedljivo najstresnija poruka koju možete da dobijete) ili da je zakazana satnica za neko obraćanje javnosti.
Ovo je famozna soba broj 3 koja predstavlja improvizovani prostor za konferencije (jedna od tri koje se snimaju). Odmah iza se nalazi prostor za intervjue 1:1.
Ova fotografija je iz ove godine.
Upravo zbog toga grupa neprestano „zvoni“ i počeću polako da razvijam tik da na svakih 90 sekundi pogledam u mobilni telefon. To su posttraumatske posledice svakog grend slema kada obično provedem tri dana spavajući i čitajući knjigu da bi povratio spektar pažnje koji sam imao ranije (svedem na trajanje jednog rilsa, pa postepeno to podižem). Često se tokom turnira osećam rasejano i kao da mi je glava na više mesta ili kao što to reče Hamad Međedović „ima nas više u istoj glavi“.
Upravo je on prošao posle pobede nad Huanom Manuelom Serundolom salom za konferencijom i dobacio „Pa, nije vam loše ovde uopšte“. Nije loše Hame, samo mi nedostaje vode jer sam zaboravio da ponesem flašicu iz Srbije, a ovde postoji jaka svest o očuvanju planete i može se samo dopuniti na česmi.
I u svakom trenutku u ovom otvorenom prostoru morate da pazite šta radite. Izgubio sam omiljenu poziciju od prošle godine jer je bila 007. Da, da mogao sam da se predstavljam 1,5 puta svakom. Dimitrijević. Miodrag Dimitrijević.
Ipak, važnije od ove šale mi je bilo to što sam imao dobar pregled na konferencije za medije, a ovog puta sam okrenut leđima, pa me svakih sat vremena neko potapše po ramenu. Holanđanin, Nemac, Čeh, ko god, ali uvek se nekako krene u priču i pretrese neka situacija.
Evo i glavne sale za konferencije fotografisane malo šire. Ove klupe su dodate pre dve ili tri godine.
Ubedljivo mi je najzabavnije bilo kada je pored stola prošao Uli Badio, bivši fizioterapeut Novaka Đokovića koji danas obavlja isti posao za Janika Sinera. I pre nego što ga neko odredi kao izdajnika – to nije slučaj. To je sasvim normalno u ovom poslu.
Uostalom, ubeđen sam da je Badio direktno doneo nekoliko grend slem titula. Njegove magične ruke su znale da srede to telo kao što bi malo koje mogle, a ujedno je skinuo i pritisak sa Miljana Amanovića.
Badio je pokupio mnogo toga u saradnji sa Đokovićem i Goranom Ivaniševićem, pa tako izuzetno dobro sada govori srpski. Da, čak sam se i ja začudio kada sam čuo kako izgovara.
„Kako si? Šta radiš?“, rekao je Badio tako sigurno kao da to i dalje govori svakog dana.
Malo je taj argentinski izgovor i dalje vidljiv, ali je to sasvim zanemarljivo. Uostalom, koga god da pitate bilo šta o Badiju reći će vam da je jedan od najboljih, ako ne i najbolji čovek koga su upoznali. Jedan je od retkih koji je u kontaktu sa brojnim ljudima iz sveta tenisa i uvek se javi. Znam fotografe, navijače, poznate ličnosti koji i dalje stalno komuniciraju sa njim.
Poznat je po predanosti, ali i po tome što svoje tajne ne otkriva. Ali baš nikada.
I tako me je dosta začudilo što je došao u situaciju da ga nedovoljno upućeni prozovu za nekog ko je izdao Novaka ili šta već.
Prošao je uz ogroman osmeh pre treninga Sinera i prošao mi je i on sa leđa, baš kao i ranije Međedović. Tako da ovog puta stvarno nikada ne znam ko gleda i šta. Uostalom, svi srpski mediji se nalaze u jednom redu, što i nije neočekivano jer smo nas šestorica stigli iz Srbije uz još troje Srba koji žive, rade i stvaraju u Parizu.
Jedini problem sa medija centrom iz kog direktno stepenicama ili liftom možete da dođete do pozicija na stadionu „Filip Šatrije“ je što su neki tereni malo dalji i zahtevaju ozbiljnije probijanje kroz gužvu. Mada, sumnjam da bi to ikome smetalo da se nađe u ovoj poziciji da može da gleda svaki meč na turniru. A i treba se pomalo i pokrenuti što i objašnjava kako od dolaska u Pariz prođem između 15.000 i 25.000 hiljada koraka.
Eto, tu obično provodimo dane kada se ne nalazimo na samim terenima i generalno je verovatno činjenica da ste bolji novinar kada što manje vremena provodite u zatvorenom. Retko koja priča će vam pasti u krilo, ali ćete na tribinama moći da vidite čitavu porodicu Međedović, da vidite kako se svi redom sapliću na isti kabl, kako se ruši igra Miomira Kecmanovića protiv domaćeg igrača dok Francuzi urlaju iz petnih žila, tu možete da vidite ogroman red za pivo, izgubljene loptice, suze srušenih snova ili dete kome je upravo ispao sladoled od sedam evra na pločnik. Taj roditeljski pogled neću zaboraviti, kao da mu je rekao pet sekundi ranije samo to nemoj da se desi.
Mnogo se toga dešava i često je to ponekad i preraditi u tekst, ali eto ovaj niz nabacanih misli vam dovoljno govori kako je sve sada užurbano. I dok ovo kucam kolega, koji se trenutno dosađuje, ima komentar na sve što se dešava, drugi mi šalje poruku, treći preslušava audio zapis, četvrti je u potrazi za kafom… Kapirate već, nikada ništa nije jednostavno i jednolično.
Ali je kao i u životu. Pronađite haos (i/ili ludilo) koji vam odgovara i od njega napravite nešto.
BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o turniru u Beogradu, projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni
