0
Jelena Dokić, nekada četvrta teniserka sveta, mnogo puta je otvoreno pričala o mučnom odnosu sa ocem Damirom, koji je nedavno preminuo.
Damir Dokić će ostati upamćen kao kontroverzna ličnost u svetu tenisa, ali i šire, jer su njegovi skandali prevazilazili sportske terene.
Jelena je tokom igračke karijere imala Damira za trenera, koji je pokušavao da bude neupitni autoritet, ali je na ćerku svojim ponašanjem ostavio životne posledice.
Porodica Dokić je iz Jugoslavije u Australiju pobegla kada je Jelena imala 11 godina, a Damir je u tenisu video izlazak iz teške situacije, samo su njegove metode rada i ponašanja bile često upitne.
„Svako jutro sam se budila i mislila: ‘Kako da osiguram da me danas ne povredi?'“, istakla je Jelena u dokumentarom filmu pod nazivom „Unbreakable“.
PROČITAJTE JOŠ:
Ispričala je i jezive detalje o nasilju koje je trpela.
„Sećam se da je bio toliko ljut da je ušao sa mnom u kupatilo, zaključao vrata i tukao me. Više puta mi je udario glavu o zid. Udarao me je. Potkolenice su mi bile toliko u modricama da nisam mogao da hodam. Udarao me pesnicom u glavu. I onda sam nakratko izgubila svest. Takođe je gazio moju glavu.“
Damir je imao uticaj i na to za koga će Jelena nastupati. Nakon poraza na Australijan openu 2001. godine ispraćena je zvižducima sa stadiona zbog odluke da igra za Jugoslaviju.
„Prihvatila bih 100 godina zlostavljanja kad bih mogla da vratim što nisam igrala za Australiju nekoliko godina. Oduzeo mi je nešto što sam toliko volela. Oduzeo mi je to u tom trenutku. On sedi u hotelskoj sobi i gleda ovo dok meni zviždi 15.000 ljudi. Samo sam htela da propadnem u zemlju i nestanem i više se ne vratim.
Prihvatila bih svako zlostavljanje, bilo šta na ovom svetu da ne prođem kroz to lično, da mi to ne oduzme moje ljude. Australijanci i moji navijači i svi koji su uvek navijali za mene, da nije bilo potrebno 10 ili 15 godina dok nije izašla moja knjiga da bi oni saznali istinu i koliko zaista volim Australiju.“
Jelena je vremenom postala simbol hrabrosti i svojim primerom podstakla mnoge da pričaju o problemima sa kojima se susreću.
„Veoma sam zahvalna što je (moja priča) primljena na način na koji jeste i veoma sam ponosna na to. To mi je dalo glas. Dalo mi je moć da povratim svoj život. Ponosno se zalažem za sve ostale koji nemaju osećaj da to mogu i da imaju glas. Mogu da vam kažem da postoji mnogo priča u tenisu i drugim sportovima koje su takve i oni su se veoma plašili da progovore baš iz tog razloga.“
