"Dobro došao, Miodraže, kako si? Nemamo te u sistemu": Posle policijske kontrole - na Australijan openu hladan tuš

WINNERBET vam donosi najzanimljivije vesti direktno iz Melburna.

U Melbrun sam stigao u petak kasno uveče po lokalnom vremenu posle 20 sati provedenih u avionu. Najpre dva brza sata do Istanbula, onda presedanje od pet sati i na kraju - let iz Istanbula do Melburna od 19 i po sati.

Ako se pitate kako je moguće da avion ima gorivo za ovoliki let, odgovor je - nema. Upravo zbog toga je morao da stane u Singapur, da napravi pauzu od sat i po, da mi napustimo avion i vratimo se nazad. Dosta, dosta naporno i nepotrebno, ali kada znam da je ta karta bila najmanje 600 evra jeftinija od bilo koje druge. Lako se izdrži.

Elem, sleteo sam u Melburn i ostao među poslednjima da čekam kofer. Tu je u jednom trenutku naišao dobri Ljubiša koji se pozdravio sa kolegom Sašom, sudijom Marijanom, a onda i sa mnom. Na kraju mi je upravo on pomogao da nešto brže prođem završnu proveru. Naime, pre sletanja u Australiju dobijete papirić koji popunjavate na kome su i neka bezvezvna pitanja, ali koja mogu da vas dodatno kriminališu ako slažete. Između ostalog stoji pitanje da li imate više od dva litra alkohola kod sebe, više od 25 grama duvana, seme neke biljke, da li je neko u porodici imao tuberkulozu, da li si ste bili na selu u prethodnih mesec dana ili na Karibima ili u Africi...

Mnogo je tu pitanja, a jedno od njih je i da li ste osuđivani.

Naravno da sam odgovorio da nisam, ali je carinik odlučio da me pošalje kod policajaca da oni to provere. Službenica mi je uzela pasoš i po prvi put sam na svojoj koži video kako gledaju na kriminalce. A čak to i nisam.

Proverili su me u sistemu, videli da sam "čist", izvinili mi se što su odlučili od mene da naprave "dobrovoljca" za proveru i pustili da krenem dalje. Čak mi se nije ni video ožiljak, onda bih možda i razumeo ovakvo ponašanje.

Tek prošao sam to, relativno lako stigao do grada i hotela koji je na nivou studentskih domova u Srbiji. Funkcioniše, ali ništa tu nije novo. Jedino što me sada "zenta" je što mi je komarnik pokidan, pa kako u Australiji živi osam od 10 najotrovnijih životinja na svetu, sve vreme mi odzvanjaju u ušima reči urednika koji mi je rekao da zbog toga nikada ne bi otišao tamo.

Ipak, sve bi to bilo u redu da na kraju Australijan open nije odlučio da mi ponudi dva hladna tuša.

Najpre sam uzeo akreditaciju i otišao do recepcije da proverim gde mi je sto. Pozdravio sam se sa ljudima koji tamo rade, jer su me prepoznali od ranijih godina, doduše nikada neće lepo izgovoriti "Miodrag", ali je to generalno dosta dobro.

I nakon toga mi kažu: Nemamo te u sistemu.

"Kako?", pitam zbunjeno bez razmišljanja da formiram pitanje do kraja.

Dodajem nesigurno "pa, uzeo sam akreditaciju".

Odgovara mi kada je već postalo neprijatno.

"Pa, nema tvog imena u sistemu. Ne znam kako. Nema ni tvog imena, ni imena firme. Ovo se još nije desilo", govori mi dok meni prolazi kroz glavu zašto baš ja da budem pionir.

Sekundu kasnije mi prolazi kroz glavu "da li je moguće da ovako dobro lažu".

I kao da to nije bilo dovoljno, nego time što nemam mesto, nemam ni ormarić, pa nemam kuda ni da odložim stvari. Zbog toga sam otišao u hotel, ostavio gotovo sve stvari i onda se vratio na kompleks. Kao da sam dokon.

Pre tri godine sam imao sopstveni medijski sto koji podrazumeva bukvalno samo kompjuter i stolicu na kojoj možete da radite, ali ovog puta je sve drugačije. Uveli su sistem "vrućih stolova" po principu ko dođe njegovo, tako da su uspeli da naprave džunglu i borbu za sve.

Nepotrebno, ali...

BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o turniru u Beogradu, projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni