Bili smo svetska sila, sad nam se smeje ceo svet, skandal za skandalom u srpskom rukometu

Scene navijačke tuče koje su se sa ulica Novog Sada prelile u halu Sportskog centra "Slana Bara" tokom utakmice Vojvodine i Partizana u finalu Kupa, o kom bi imalo zašto da se piše i da nasilja nije bilo.

Vorkapićev promašen sedmerac za pobedu u produžecima, pa onda Partizanov trijumf u penal seriji za neočekivani trofej protiv tima koji već deceniju dominira domaćom scenom je svakako nešto za videti. I pročitati.

Umesto toga su u prvi plan izbili skandal, sukob i slika gde se pre kraja meča kači zastava koja označava da je Voša osvojila Kup iako to u tom trenutku još uvek nije bio slučaj.

Baš kao što smo koji dan kasnije videli da su rukometaši Crvene zvezde napustili teren na meču plej-auta protiv Dubočice zbog toga što su smatrali da njihovi rivali u Leskovcu igraju pregrubo i da sudije to ne sankcionišu.

Zvezda se kasnije oglasila saopštenjem upirući prstom u isti sudijski par, navodeći da je njen igrač doživeo povredu oka, da su iste sudije prethodno dozvoli da drugi doživi i potres mozga...

Sve to kvari već dovoljno iskrivljenu sliku sporta od kog smo se nekad nadali medaljama sa najvećih takmičenja. A danas ako se kvalifikujemo na veliko takmičenje, dobro je. Ni Toni Đerona za skoro četiri godine nije mogao da napravi neki veći proboj jer je u srži sistema konstrukcija trula.

Tužno je kad sednete da pričate sa čovekom koji radi kao trener u jednom srpskom rukometnom klubu 20 godina i da od svega toga nije osim ljubavi imao gotovo ništa.

Mnogi koji se danas upuštaju u avanturu treniranja rukometa već unapred mogu da očekuju da se u Srbiji od tog sporta 'leba neće najesti.

I to treniranju rukometa daje jednu dozu mazohizma koju neke druge i razvijenije zemlje od nas nemaju.

Svi znaju da rukomet nije i verovatno nikad neće biti popularan kao neki drugi sportovi poput košarke, fudbala, tenisa, niti će u očima sveta privlačiti toliko pažnje.

Neće biti popularan ni kao atletika, gde se secira svaki milisekund kao da je večnost, ili svaki centimetar koji može da znači zlatnu ili drvenu medalju.

U rukometu svega toga nema. Ima sedam igrača u polju i u zavisnosti od kreativnosti bekova i njihove uigranosti sa pivotom, brzine krila i faktora poput snalažljivosti ili sreće, zavisi kakav će kranji rezultat da bude.

A kod nas je i klupski i reprezentativno taj krajnji rezultat već godinama tragičan. Punih 12 godina je prošlo otkako je reprezentacija osvojila medalju na nekom velikom takmičenju.

I to kad je Evropsko prvenstvo organizovano kod nas u Beogradu i kad se potvrdilo ono staro pravilo da istog protivnika teško dvaput dobijaš na istom turniru.

Tako je Srbija pobedila Dansku u grupi, ali je onda izgubila u borbi za zlato i finalu turnira. Tih godina je upadalo u oči što neki od glavnih igrača srpskog tima imaju zapažene uloge i u klubovima u inostranstvu.

Momir Ilić, Marko Vujin, Žarko Šešum, Petar Nenadić, Darko Stanić, Nenad Vučković... Sve su to neki od ljudi koji su pokušavali da vuku reprezentaciju godinama.

Dvadesetak smena selektora u poslednje dve i po decenije, pad kvaliteta u klubovima i ligi, činjenica da reprezentacija nije igrala u Riju i Tokiju, a da je u Londonu bila deveta kad je bila druga u Evropi, svakako nisu za hvalu.

Tokom zlatnih osamdesetih godina uspeh reprezentacije bio je ispraćen i uspehom Metaloplastike i možda se u predvorje rata koji će razoriti Jugoslaviju svašta radilo loše, ali je bar u sportu nešto funkcionisalo.

U suprotnom ne bismo imali Bormio, "Čileance", pa ni Metaloplastiku i tu generaciju sa Veselinom Vujovićem, Zlatkom Portnerom, Jovicom Cvetkovićem, Miletom Isakovićem, Veselinom Vukovićem i ostalim asovima koji su uporedo osvajali klupske titule prvaka Evrope i medalje sa reprezentacijom.

Olimpijsko zlato iz 1972. i 1984. je danas misaona imenica, bronza iz Seula takođe, baš kao i zlato sa Svetskog prvenstva 1986, ili srebro iz 1982.

Bilo je tu još bronzi i nema potrebe da se nabrajaju sve, pošto je suština ista i neće je ništa promeniti.

S jedne strane, takvi uspesi će teško u skorije vreme biti ponovljeni, ako budu ikada, a drugo je da danas levitiramo između 12. i 20. mesta recimo na Evropskim šampionatima od srebra iz 2012, a da već 15 godina nismo mogli dalje od osmog mesta na Svetskim.

Kad se sve to pogleda i stavi u jednu sliku, a onda vidi mnogi ljudi u našoj zemlji ni ne znaju kako se zove naš elitni rang takmičenja, kog je formata i koje ga ekipe čine, te gde se tu nalaze Crvena zvezda i Partizan, onda ne čudi što ni reprezentaciji ne cvetaju ruže.

Zato sve pobrojano mora postepeno da se menja da sutra dete ne bi gledalo roditelja kao budalu kad mu predloži da ga povede na trening nekog rukometnog kluba. U suprotnom, taj sport će biti relevantan jedino kad reprezentacija debelo podbaci na svakom narednom takmičenju, ili kad se dese skandali kakve smo gledali prethodnih dana na mečevima večitih.

BONUS VIDEO Vranjanac postao najbolji sportista Šapca: Rukometaš Mateja Dodić poneo laskavu titulu grada na Savi