3
Lako je ulupavati pare u prenose fudbala kada izneverite srpsko dete kom ste nešto obećali i po obećanju niste postupili. Ili bar ne dok vas ne pritisnu i izlože sramoti.
Vest da država Srbija ni dva meseca posle obećanja, do petka nije uplatila oko 370 hiljada evra za lečenje Gavrila Đurđevića, dodala je gorčinu na informaciju da se pare građana na drugoj strani u ogromnim sumama daju za prenose fudbalskih utakmica.
Zanimljivo je i kako se to pravda „tržišnom utakmicom“, a onda garnira nekim bednim saopštenjima u kojima se po dobrom, starom naprednjačkom maniru spominju imena tajkuna koji se prikazuju kao sve zlo ove Srbije.
PROČITAJTE JOŠ:
Od toga nam je svima odavno muka. Ako je neko zgrešio ili učinio krivično delo, ili je opljačkao ovu zemlju – procesuirajte ga.
Lako je izigravati tržišnu utakmicu, kad pare za prenose fudbala dajete iz kase svih građana, a ne iz svog džepa i to da biste ugasili jedinu realnu konkurenciju koja vam je trn u oku.
Pa to je najbolji račun! Neko bi rekao da je to pokušaj i monopolizacije. Ali, suština je ovde nešto drugo. Nije toliko sramna ni suma koju će svi građani izdvojiti za prenose Premijer lige, a piše se da je reč o stotinama miliona evra.
Sramno je što je u odnosu na tu sumu, onih 370 hiljada evra za Gavrila jedva koji procenat. Gavrilo bi, bogu hvala, trebalo da bude dobro jer je novac sakupljen i bez para države.
Iste one koja se uključila da kobajagi pomogne tek kada je ceo slučaj dobio na ogromnom publicitetu. Nekome sa Andrićevog venca, ili iz Nemanjine je palo na pamet – pa ovo moramo da iskoristimo kao zicer za lake političke bodove!
I tako su obećali da će uplatiti novac za dečaka iz Kragujevca sa spinalnom mišićnom atrofijom. Nisu ispunili obećanje i praktično su udarili šamar svim sportistima koji su dali svoje predmete u kampanji da se pomogne detetu.
Kristijano Ronaldo je nesvesno pokrenuo sve tako što je bacio kapitensku traku Portugala, a stvar je ubrzo postala viralna i uključili su se svi viđeniji sportisti, kako Srbije, tako i planete.
Dovoljno je reći da su svoje dresove donirali Ronaldo i Lionel Mesi, Filip Kostić, Stefan Mitrović, Dušan Vlahović, Dejan Stanković, Nikola Jokić, Edin Džeko, Luka Modrić, Zlatan Ibrahimović, Luka Jović…
Svi oni i još drugih asova je dalo doprinos lečenju Gavrila Đurđevića.
Taj Mesi je Srbiju možda video samo na onom nesrećnom Mundijalu 2006. i pomogao je. Njemu ni iz džepa ni u džep da pokloni jedan dres.
A nama ovde uzimaju iz džepa da plaćamo prenose na televiziji koju nema možda ni pola građana Srbije. Ili da plaćamo javni servis koji kupuje nedovoljno prenosa.
Istovremeno slušamo političare kako preko telefona, u prenosima uživo „završavaju“ novac za izgradnju nekih puteva (iako za to služi budžet), a ne mogu da po istom principu novac iz državne kase upute za jedno dete. Sve samo za bodove i vlast.
To je rukavica države, bačena u lice svim sportistima i svima nama, kao poruka da reč ovde vredi koliko vredi interes političara na vlasti.
Neko je rekao „država će platiti pare za Gavrila“ i to je prenela gomila medija. Koliko li ih je prenelo informaciju da novac ipak nije uplaćen?
To je društvo u kom živimo i koje svi mi prećutno prihvatamo. Prihvatamo da jedan Novobeograđanin može da proda svoj auto i donira tri, četiri hiljade evra.
Pozdravimo to kao herojski čin, što i jeste u ovom vremenu i državi. Pozdravljamo kada pomažu i naši sportisti, koji potvrđuju da su i dobri ljudi na kraju dana.
Ali, ne smemo da pozdravljamo, ćutimo i zaboravljamo da je sve te iste sportiste, zajedno sa svima nama, još jednom izigrala država kojoj plaćamo poreze da bi nas pravila budalama.
Ako to nastavimo da dopuštamo, onda ostaje pitanje šta će se desiti kada novac za lečenje nekog drugog deteta ne bude skupljen, a država se napravi blesava?
Zato ne smemo da ćutimo na ovu sramotu – nije ljudski.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
