0
Čovek koji je ovog ponedeljka poginuo na pruzi u ulici Dušana Popovića u Nišu je čuveni niški bokser Miomir Marjanović Metlica (74).
„Bio je jedan od boljih boksera Radničkog ali i u Jugoslaviji. Bio je u kategoriji Marjana Beneša, velter, tu je bila i najveća konkurencija. Retki su mečevi koje je izgubio, otuda i nadimak „Metlica“, jer je čistio sve po ringu. Njegov život je jedna tužna priča, jedna od onih koju proživljavaju bokseri posle završetka karijere“, poručio nam je Tomislav Santrač, novinar koji je pratio njegovu karijeru .
PROČITAJTE JOŠ
Uz Santračevu saglasnost objavljujemo priču koju je sa pokojnim Miomirom objavio pre tri godine na portalu „Niške Vesti“.
„Ostao je u sećanju još malog broja ljubitelja plemenite veštine. Postoji samo u svojim uspomenama i albumu požutelih slika. Ja, očaran oblakom belim, gledam kako nestaje daljina i pitam se da li ima još vremena za snove. Sećanje leti prostranstvom gde se smenjuju svetlost i tama i pitam se, da li smo spremi i posvećeni da o prošlosti saznamo i nešto više. On to zaslužuje. Miomir Metlica Marjanović. Nije ni lsutio da će njegov život biti tako povlašćena stvarnost i da će životu dati više nego što će od njega uzeti.
„Ja sam sa porodicom došao u Niš došao sa samo četiri godine, čega se naravno ne sećam, ali tako je krenulo odrastanje do dečačkih dana i rodila se ljubav prema sportu. Počeo sam sa fudbalom u niškom Železničaru, a kako vrlo talentovan, ali strog trener nije trpeo loše ocene – ja napuštam fudbal. Išao sam u školu „Maršal Tito“ i tamo Sokolana i treninzi boksera. Brzo sam zaboravio loptu i zavoleo rukavice“, govorio je Marjanović.
Godine su donele trud, volju i želju i polako kreće bokserska karijera.
„Te 1964. godine je zvanično početak moje karijere koja je pokazaće vreme bila veoma uspešna najviše zahvaljujući mom treneru Dušku Radosavljeviću, a i upravi kluba Rajku Vukčeviću, Boži Kajgi, Basti, Slavi Pajeviću i drugima“, opisivao je Miomir svoje početke.
Velter kategorija kao sudbina i izazov, a klupski drugovi sve sami asovi.
„Radnički je tada zaista imao jaku ekipu. Bahtijarević, Amzić, Kelava, Kreso, Čelik, Ugrenović i drugi bili su pravi asovi i protivnici klubovima iz bivše Jugoslavije“, pričao je novinaru Santraču bokser.
Oko pet stotina mečeva, karijera za ponos, ali i žal za dresom reprezentacije.
„Imao sam dosta mečeva u karijeri što prvenstvenih što revijalnih, ali maler je bio taj što su u mojoj kategoriji boksovali velikani Ljubinko Veselinović, Marjan Beneš, Pajković, Benedek, Sretenović, Jelisić i ostali asovi i teško je bilo doći do reprezentacije. Takođe, raduje ljubav Nišlija prema boksu. Tada je bilo prepuno gde god smo boksovali, u Šivari, Tvrđavi i u hali ‘Čair’. Sećam se da je na meču sa Pulom bilo šest hiljada gledalaca“, prisećao se slavnih dana „Metlica“.
Bilo je pobeda i dobrih mečeva što je klub znao da nagradi.
„Tada smo bili plaćeni po grupama i ja sam uvek bio u prvoj. Pa, zamislite od dve pobede i premija mogao sam da kupim „fiću“. Da kažem i ovo. Dok sam bio na odsluženju vojnog roka u Zagrebu, mnogi su predstavnici klubova dolazili da me vrbuju, iz Pule, Zagreba, Partizana i drugih, ali ja nisam prihvatio poziv. Radnički mi je obećao stan koji sam kasnije i dobio i ostao sam u Nišu, a dobio sam i posao u fabrici pumpi „Jastrebac“.“
Sećanja ne blede i na ljubitelje boksa u Nišu, pažnju i popularnost, na karantine u Sićevu i druženja posle mečeva u hotelima „Niš“ i „Park“, ali i na boravak u Parizu.
„Sada koristim priliku da se zahvalim svim ljubiteljima boksa za ona lepa vremena. A u Parizu sam proveo jednu godinu u jednom klubu boksujući amaterske mečeve, ali nostalgija je učinila svoje i vratio sam se u Niš i uspomene su ostale“, pričao je Miomir.
Dugogodišnji kapiten kluba, osvajač brojnih priznanja među kojima i tada najvećeg grada Niša, trofeja braće Ilić, polako je privodio kraju svoj bokserski san.
„Kada sad gledam na karijeru često se setim svoje najveće pobede. To je bilo protiv velikog asa Ljubinka Veselinovića. Nosilac šest titula prvaka države, osvajač srebrne medalje na Mediteranskim igrama u Tunisu, Zlatne rukavice i Zlatnog pojasa. Takođe, sećam se i poslednjeg meča protiv Marjana Beneša“, prisećao se Marjanović.
Tako se i prerano završila karijera. Onda je bio zakon da se karijera okonča sa 35 godina. Marjanović je 1983. prestao da boksuje, ali je nastavio kao trener. Jednu godinu je bio pomoćnik Bošku Stankoviću i to je bilo sve od boksa. Danas kao da ga nema. Ne poznajemo nove šampione, ali smo zaboravili i one nekadašnje. Slučajno možete sresti Marjanovića. Nećete ga poznati, a on tih skoro nečujan, sa veoma skromnom penzijom sa tužbom prema klubu za nepriznati staž od sedam godina i sa svojim bokserskim uspomenama. Ništa nije jače od nas osim nas samih. Najlepši delovi života su dok se trudiš da ostvariš ono što želiš. Marjanović je ispisao čarobnu sportsku rapsodiju posvećenu boskerskom klubu Radnički i svim ljubiteljima boksa.
Marjanovića je ovog ponedeljka u 9.45 sati na divljem prelazu na pruzi Niš – Dimitrovgrad udarilo šinsko vozilo i usmrtilo ga.
BONUS VIDEO Triler u Manili – najspektakularniji dvoboj u istoriji boksa
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
