Vladimir Grbić, legendarni odbojkaš, gostujući u emisiji "Sportlight" autora Igora Miklje govorio je o prošlosti, sadašnjosti, ali i budućnosti sporta na ovim prostorima.
On se podsetio svojih početaka i toga kako je odlučio da se bavi odbojkom.
PROČITAJTE JOŠ
„Postoji jedna lepa priča u vezi sa mojim detinjstvom i ocem koji je bio nastavnik u školi, ali nas je pripremao i učio prvim koracima, naročito filozofiji sporta. Mi smo probali mnogo sportova. Deca na selu imaju mnogo više prilike nego deca u gradu jer kako koje prvenstvo naiđe, imate igralište na raspolaganju – ako je prvenstvo u rukometu, igrate rukomet. Onda imitirate te igrače i često počnete da se bavite tim sportom. Ja sam uporedo igrao fudbal i odbojku. U prvom razredu srednje škole otac je rekao: ‚Možeš da igraš šta hoćeš, ali ćeš se baviti odbojkom‘. Ali, ne zato što je to bio imperativ, nego zbog toga što je već tada u meni video budućeg odbojkaša“, istakao je Grbić .
Kako je naveo, imao je devet godina kada ga je otac doveo do odbojkaškog terena.
„On je vrlo praktično i pragmatično objašnjavao stvari – sa vrlo malo reči, vrlo konkretnim primerima. Jednostavno, nije podelio svet na one koji su Bogom dani i one druge, već mi je jasno stavio do znanja šta znači biti posvećen i šta znači želeti da ostvariš nešto. Ali isto tako, pitanje koje sebi vrlo često postavljam je – zašto ja to radim, da li ja to mogu i da li sam u stanju. To su najčešća pitanja koja ljudi sebi postavljaju. Zašto? Zato što preispituju sebe i svoje mogućnosti. Žele da budu bolji. Najčešće se plaše dve stvari – prvo, greške, koja je najveći strah i najveći protivnik i drugo, šta će reći drugi. To su dve stvari koje su ubile apsolutno najviše ideja i najviše iluzija“.
Grbić smatra da je sistem koji danas postoji u srpskom sportu takav da može da ne prepozna i ispusti potencijalno velike sportiste.
„Jednom prilikom sam razgovarao sa Boganom Bogdanovićem, Ivanom Španović i Novakom Đokovićem. Pričali smo upravo na temu sporta danas i u tom razgovoru sam, u vezi sa radom sa decom danas, rekao: ‚Nole, tebe bi, danas, sa svim onim što si imao u smislu problema, srpski sport škartirao ne prepoznavajući ono što je tvoj najveći adut‘. On se složio sa tim. Jer, njegova ludačka želja i ludačka žrtva njegove porodice, doslednost koju su imali i posvećenost da istraju, koja je uz mnogo sreće rezultirala time čime je rezultirala, je kazualitet“.
Stručnjaci koji danas rade sa decom nemaju ispravan i pravičan odnos prema svima.
„Danas treneri ne gledaju decu koja nemaju lovu, čiji roditelji nemaju lovu. To je vrlo jednostavno. Ili će vas kupiti, kao što je slučaj u fudbalu, investirati u vas i onda vas preprodati kao robu. To, nažalost, danas funkcioniše tako kako funkcioniše. Niko ne razmišlja o tome da ta ista deca, 99,99 odsto dece koja otpadnu iz sporta i koja prema sportu razviju vrlo negativan odnos zbog jako lošeg i negativnog iskustva, ne samo da će i u fizičkoj aktivnosti videti stres, već će postati nezadovoljni – i sobom, i društvom, i okruženjem. Neće se socijalizovati na način na koji bi trebalo da se socijalizuju… Stvaramo jedno hiper nezadovoljno društvo, koje apsolutno ne vodi ničemu. Mi upravo treba da radimo na obrnutom“, istakao je Grbić.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar