U eri kada svako može da kaže šta želi, ćutanje je glasnije nego ikada ranije. Zašto se ćuti kada "ispliva prljavi veš", zašto se pravi imaginarni zid i gde to u Srbiji nestade kultura razgovora ili dijaloga?
Biće onih koji će odmah skočiti i to prebaciti na polje politike, da u javnosti često imamo priliku da čujemo samo jednu stranu, a da je druga manje izložena.
PROČITAJTE JOŠ
Biće onih koji će reći da smo ugušeni u eri rijalitija, razvodnjenih emisija i vesti koje ne sluše ničemu drugom osim klikovima.
Biće i onih koji su ovo već i sami primetili, biće i onih koji bi ovo trebali da primete.
„Volim da porazgovaram, od razgovora sve postane svetlije i svežije, kao da se prozori na kući otvore. O čemu volim da govorim? O svemu što ljude i mene zanima. O životu, o prirodi, o radu, o smrti (i o smrti, zašto ne, smrt je važna koliko i život), zaista o svemu, jer teško da ima stvari o kojoj čovek nikad nije pomislio“, napisao je Meša Selimović u romanu „Ostrvo“.
Barem je vreme da se sport odmetne od kulture ćutanja i skrivanja jer teško da je toliko teško govoriti o tome. Pa ne pričamo o životu i smrti, već porazima i pobedama, odnosima među ljudima. Barem u srpskom sportu se treba skloniti od tih poražavajućih scena.
Činjenica je da imamo društvene mreže i da ogroman broj ljudi koristi ovaj način komentariše sve što želi. Činjenica je i da su klubovi i reprezentacije to iskoristili na genijalan (ali pomalo izvitoperen način) da potpuno pokušaju da kontrolišu narativ.
Klubovi objavljuju zvanična saopštenja (koja se neretko i zloupotrebljavaju kada se približi kraj sezone), prave intervjue sa igračima i objavljuju ih na društvenim mrežama. Objavljuju se izjave igrača za koje ne možemo sa sigurnošću reći da su njihove. Toliko su stilizovane i sređene, da doslovno ne znače ništa i tako ispada da strani igrači koriste fraze koje je moguće čuti samo u Srbiji. Osim ako se u dalekoj Rusiji revnosno ne prati Zvezda kao što se prati CSKA iz Moskve ili u Gani, it. Doduše, na nekim predstavljanjima igrača ne dobijemo ni izjavu, što je tek drugi problem.
Često su igrači nedostupni za medijske obaveze (problem je ruku na srce u tome što to ugovorom nije rešeno kao u NBA) ili su savršeno instruisani šta bi trebalo da pričaju. Čak je to u redu, to je novi svet i nova pravila koja su postavljena. Ali otkud to da nam fali veština komunikacije da se treneri vređaju kada im se postavi neko provokativno pitanje, da se promovišu igrači tako što se objavi pet rečenica i fotografija bez da je moguće postaviti pitanja…
Kako to da Ilija Stolica ode iz Partizana bez ikakve poruke. Zvanične konferencije nije bilo, pa otuda ni razgovora sa medijima. Nije bilo nikakvih sankcija zbog ovog poteza, daleko od toga da je Stolica jedini kriv za rezultate Partizana, ali je trebalo bar da otvoreno kaže sve što ima.
Otkud to da se ćuti kada onakve užasne poruke dobija Olga Danilović, a onda se samo sedam dana kasnije desi slično sa Slobodanom Uroševićem i suprugom? Koliko takvih poruka je potrebno da bi se stvari pomerile iz „mrtve tačke“. Svakako ne treba čekati da se neko dovoljno osmeli da nešto i uradi jer vidi da pretnje prolaze nekažnjeno po maniru „rekla kazala“. Još jedan pokazatelj da je razgovor deplasiran. Barem nam se tako to predstavljava. Gde su reakcije institucija, gde su sada saopštenja, osude moralista. Zašto se na takve stvari žmuri.
Imamo tu i slučaj Milorada Vučelića i Miloša Vazura koji sistematski uništavaju Partizan, pogotovo gledajući rezultat, a onda ne preuzimaju odgovornost. Kada progovore uvek zažale i navijači koji jedva čekaju da im vide leđa…
Jedan od retkih koji je odlučio da govori o škakljivim temama bio je selektor Svetislav Pešić nakon što je otpisao Miloša Teodosića. Pa čak i ovaj trofejni stručnjak je izašao sa gardom, pomalo se upleo u objašnjavaju („rekao sam vam sve što sam rekao i igraču“, a onda „neću da otkrivam detalje razgovora sa Teodosićem“), ali je odlučio da se suoči sa očekivanim pitanjem. Ipak, uradio je to sa čitavih sedam dana zakašnjena. Pešić je ipak majstor razgovora, pa je sa igračima sigurno dobro popričao, iako je ostavio javnost da nagađa o svakakvim incidentima. Ili je ovo samo maestralno odigrana uloga lošeg momka kako bi on bio okrivljen za svaku lošu partiju igrača? Žoze Murinjo je to znao da radi, ali i Pešić koji je tako štitio svoje igrače.
Guranje pod tepih je uobičajena pojava, a prihvatam kao novinar svoj deo krivice ako se sagovornicima ne dopada konstrukcija pitanja, način na koji se piše o njima ili šta već. Ali ima toliko novinara, domaćih i stranih, pa je nemoguće da nijedan svoj posao ne radi kako treba. Da je to slučaj verovatno bi mediji do sada izumrli. Uspešno manipulisanje štampom u Srbiji decenijama unazad stvorilo je da ćete pre doživeti gađenje kada kažete da ste novinar, nego poštovanje. Ma ko god da ste. I za to je zaslužan višedecenijski odnos medijima koji rade po direktivi i to bi moglo da bude rešeno, da neki drugi ne odlučuju da o tome ćute. To i dalje ne znači da se ne treba oglašavati, ali svakako znači da oratorske veštine moraju da budu dobro izbrušene. Ipak, činjenica je da su engleski mediji daleko oštriji prema sportistima, daleko skloniji „pljuvanju“, pa ipak redovno možete čitati interjvue sa igračima…
Koliko samo bivših srpskih fudbalera i košarkaša je odlučilo da više ne govori za srpske medije.
Fudbal, košarka, rukomet, vaterpolo, dug je to spisak… Osnovano i neosnovano, ali ćutanje je vrlina koju usavršavaju.
Onda imate i novu modernu pojavu da će neki igrač objaviti sliku na Instagramu gde bi trebalo učitati ko zna kakav smisao (kao u slučaju Teodosića).
Nikola Jokić je tako odbijao da daje izjave za medije na prethodnom okupljanju reprezentacije Srbije pred Mundobasket, a onda je sada prvi stao pred kamere prilikom prozivke u Staroj Pazovi. Mislite da je to slučajno?
U NBA je razgovor i odnos prema javnosti izuzetno bitan, pa će tako i igrači koji nemaju minute imati medijsku pažnju kada su god voljni da razgovaraju.
Rešavanje problema počinje od razgovora, ali je znatno lakše sve poturati pod tepih. To je možda dobro za prividni mir, ali je implozija nakon potiskivanja daleko veća.
Sećate se svakog fijaska reprezentacije Srbije na Mundijalima do sada? Osim onog što smo čuli iz raznih izvora, nikada nismo čuli reči aktera… I možda je to odsustvo razgovora bilo problematičan fragment fudbalske selekcije jer deluje da se u poslednje vreme promenio narativ. To govori i da je fudbal, kao vodeći sport u Evropi, shvatio neke postulate kojih se treba držati. Doduše, samo reprezentativni.
Za razliku od decenija ranije sada su sportisti među najpopularnijim ličnostima na svetu. Kao takve prave medijske zvezde bi trebalo (da ne kažemo moraju) da iznesu svoje mišljenje. Najbolji primer toga je Lebron Džejms koji ne samo da voli da govori za medije, već ima i sopstveni podkast (još jedan od primera kontrolisanja narativa, ali i iznošenja mišljenja).
Evo samo nekih ćutanja koji su i dalje nejasni iz ko zna kojih razloga. Branislav Ivanović je proteran iz reprezentacije Srbije, a nikada nije progovorio o tome.
Slavoljub Muslin je oteran iz reprezentacije, a progovorio je tek godinama kasnije kada su se strasti smirile.
Videli smo Nemanju Vidića koji se oglasi zvaničnim saopštenjem u novinama, govori o promenama, probudi nam svima nadu, a onda tajac. Ostao je nem za medije i kada smo ga sreli na Rolan Garosu, ostao je nem i kada je trebalo dovršiti započeto.
Nestao je Slaviša Kokeza nakon što je politički „pušten niz vodu“ i nikada nije govorio o mnogim temama u FSS.
BONUS VIDEO Pešić o biranju protivnika za našu reprezentaciju u toku priprema
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar