0
Asmir Kolašinac (40), naš proslavljeni atletičar, okončao je karijeru na mitingu u Beogradu, a tim povodom bio je gost redakcije portala Nova.rs, gde smo porazgovarali sa njim o trenucima koji su obeležili njegovu karijeru, ali i planovima za dalje.
Prisećajući se samih početaka, Kolašinac je otkrio da je velikog udela u njegovoj odluci da počne da se bavi ovim sportom imala njegova porodica, pre svega otac Spaho i majka Muradija:
„Nekako je ta disciplina tradicionalna za moj kraj, ali i za porodicu, pogotovo što je deda bacao kuglu, tačnije kamena s ramena. U vreme kada se on takmičio, tada nije ni bilo praktično kugle. On je služio vojsku u Beogradu, a pošto je bio krupan čovek, nadređeni ga je zvao dok su neki momci bacali neku kuglu, i rekao mu da proba jer je jak. Moj deda sa tatine strane, Malić Kolašinac, koji je inače bacao ćuskiju kod nas u kraju, je bacio kuglu dva-tri metra više od ostalih, pa je od tog kapetana dobio tu kuglu, doneo je u selo Trijebine pored Sjenice, gde je i živeo. I moj otac je počeo da baca kuglu, a dok je radio u Skoplju, gde sam rođen, takmičio se u Makedoniji, bio je šampion Makedonije, takmičio se na prvenstvima Jugoslavije…
PROČITAJTE JOŠ...
Nije to iz perspektive današnjice neki rezultat, ali je za to vreme 15,5 metara bilo veoma dobro. Vodio me je na treninge, tu negde se i rodila ljubav prema atletici. Čak je i moju majku vodio sa sobom, pokazivao joj dovoljno da može da pobedi na takmičenjima na Radničkim igrama“, otkrio je on.
Vratio se Kolašinac i na vreme osnovne škole, kada se dogodio prelomni momenat za njegovo kasnije opredeljenje i bavljenje atletikom:
„Nakon toga sam upisao Osnovnu školu u Sjenici, trenirao sam i rukomet kod mog prvog trenera Miša Đurića, a prvo takmičenje je bilo u Čačku. Interesantno, prva medalja je bila u bacanju koplja, a u bacanju kugle sam bio četvrti. To je malo specifično, ali tako se funkcionisalo. Rano smo krenuli autobusom, stigli u Čačak, posle se vratili u Sjenicu nešto posle dva sata po ponoći. Sećam se, izlazim sa medaljom oko vrata, ta sreća, ponos roditelja… To je bila neka klica koja je bila zasađena.
I zaista je taj prvi period, kada sam aktivnije počeo da treniram, najviše zahvaljujem njima jer nije bilo bilo kakve pomoći lokalne samouprave ili Atletskog saveza, sve do mojih prvih Olimpijskih igara 2008. godine. Dotad nisam dobio bukvalno dinara od države, prosto takav je pravilnik. Jednostavno, tada nisam bio prepoznat od strane Saveza ni kao talentovan, ni kao perspektivan, pa je sav trener bio na mom ocu. Promenilo se to posle 2008. godine, kada su počeli i u Atletskom savezu da ulažu u mene. Došla je i srednja škola, gde sam trenirao odbojku, posle fakultet u Sarajevu, DIF, što sam lako završio sem nekoliko ispita koje sam naknadno položio.“
A upravo je taj trenutak bio ključan:
„Sve to je nekako uticalo, sve što sam naučio i znanje koje sam nakupio na fakultetu sam uložio u sebe i sve to je imalo uticaj na ono što se kasnije dešavalo. A i genetski sam imao predispozicije da budem dobar bacač, i deda sa majčine strane, Hamdo se zvao je bio krupan čovek. Ali to je takvo podneblje, planinsko, i otac i majka su mi rođeni na selu, čime sam veoma ponosan. Raspuste sam uglavnom provodio malo ovamo, malo tamo, u Sjenici sam bio samo kad je bila škola. To je itekako imalo zasluge za moj razvoj.“
Nije lako, ali da je pokušavao da se snađe kako je mogao.
„Uvek sam verovao u sebe, i iako možda jeste izlizana fraza koju koristi svako ko počne da se bavi nečim, ja jesam zaista verovao u sebe. To je bitno da spomene, da moja disciplina nije toliko zahtevna. Jeste ako koristiš sve moguće resurse za najbolje rezultate, ali zaista nisu potrebna velika ulaganja za taj neki minimum. Potrebne su bacačke patike, izbetoniran čak ni krug, može i ploča, i to je to za trening. I teretana može da se improvizuje, ja sam recimo topio olovo i pravio tegove, za benč i čučnjeve sam koristio tegove koje sam pravio od betonskih ploča i šipki, bušio rupe hilti bušilicom… Sa tom improvizacijom nije potrebno mnogo ulaganja, ali ja recimo nikada nisam imao volje kao tada. Verovao sam u sebe da ću se jednog dana pojaviti na Olimpijskim igrama. Zbog toga mi je recimo i osvajanje prve medalje bio najsrećniji dan u životu, jer sam dokazao sebi, ali i drugima, da mogu da osvajam medalje“, rekao je Kolašinac za Nova.rs.
Jedno ime je Kolašinac posebno apostrofirao kao zaslužno za njegov razvoj, uz par zanimljivih anegdota:
„Odlazak na Igre mi je bio san, samo da imam tu opremu sa Olimpijskim krugovima. Moram da spomenem trenera Nikolu Tomasovića, kog sam upoznao 2004, a već od 2005. godine smo počeli da sarađujemo. On je jedan od onih koji su mogli da prepoznaju da imam talenat, i verovao je da mogu da uspem. Bio sam tada smešten recimo u hotelu, gde nije bilo recimo televizora, a sad ne smem da pričam šta se sve dešavalo, gde su dolazile kamiondžije i svašta nešto….
Ja nisam imao više novca, nije mogao otac da me pošalje u Hilton, Metropol… U to vreme sam recimo živeo na piletini, pirinču, pomfritu… Trener je dolazio po mene pred svaki trening, pa me onda vraćao. Onda sam prešao dole kod železničke stanice, i tu sam recimo u sobi imao televizor. Tad mi već bilo super, mogao sam gradskim prevozom do stadiona Partizana. I taj minimum uslova me je gurao najviše. Dok sam se pripremao za Evropsko prvenstvo u Geteborgu, trenirao sam kod Dragoljuba Markovića u egeli konja u Surčinu. Tamo konji od 200-300.000 evra, imaju lične frizere, sjaje se, znaš kakvi su… Oni završe trening, ja izravnam rečni pesak, i bacam. Odatle sam postao šampion Evrope. To sam rekao na jednoj konferenciji za medije, i posle toga je rečeno da neće više biti tako, pa smo 2016. godine dobili Atletsku dvoranu. To je ta neka priča.“
Posebno je izdvojio dva trenutka iz prebogate karijere, odlazak na prve Olimpijske igre u Pekingu 2008. i osvojenu bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Helsinkiju, 2012. godine.
„Takmičenje je bilo u Crnoj Gori, jedan miting samo za bacače kugle, u Draževini, bio sam drugoplasirani. Već u drugoj seriji sam prebaico normu, i ta sreća… Sećam se da sam skočio, pa ne znam da li bi skakači udalj skočili toliko. Jao, ideš na Olimpijske igre… Cela ta sezona mi je bila i emotivna, i srećna, i stresna zbog konkurencije. Bila su tada četiri kandidata, Luka Rujević, Milan Jotanović, Dragan Perić i ja. Na kraju sam pobedio i otišao na Olimpijske igre. Tu je sad bio drugi problem, pošto moj trener nije išao sa mnom, jer su u Olimpijskom komitetu odlučili da ga ne pošalju. A meni je sve to bilo neverovatno, prvo veliko takmičenje pa ono najveće, još prvi interkontinentalni let, bio sam fasciniran svime. Sve to je uticalo, samo to otvaranje, dešavanja, pa i nije bilo očekivano da napravim neki veći rezultat. Tada sam rekao sebi „samo baci preko 19 metara, nemoj da se obrukaš“, i prebacio sam to, bio sam 33. od 44 takmičara. Sećam se, Ivana Španović, Tatjana Jelača i ja smo bili najmlađi. Ne stidim se toga, tamo sam probio led, na sledećim Igrama sam bio veoma blizu medalje. U Londonu mi je falilo 30 centimetara“, evocirao je Kolašinac uspomene na takmičenja u Kini i kasnije Engleskoj.
A što se tiče Helsinkija i evropske bronze 2012. otkrio je sa čime se posebno borio.
„Godinu dana kasnije, nastavio sam da probijam granice, 2009. godine sam prvi put ušao u finale Evropskog prvenstva, na Svetskom prvenstvu sam bio 22, pa sam u Južnoj Koreji u finalu na Svetskom prvenstvu na jednom od najjačih takmičenja ikada bio 11, ušao u finale… I onda sam 2012. godine u Helsinkiju bio na vrhuncu forme, svi su očekivali da moram u finale. To je najstresniji deo, jer imaš situaciju da ako uđeš u finale, znaš da se boriš za medalju, ili si razočarao sve žive, moraš da se izvlačiš. Imao sam sreće jer je u Helsinkiju finale bilo dva dana kasnije, imao sam vremena da se stabilizujem posle stresa… Već u trećoj seriji sam imao hitac za medalju. U momentu kad je četvrti bacio, mogao sam da procenim da li sam uspeo, i kad sam video da sam osvojio, samo sam čekao da se završi, poleteo ka treneru i zagrlio ga, podigao ga. Sve to, ta dva-tri dana nisam skidao osmeh sa lica. U isto vreme je i Emir Bekrić osvojio medalju, a bili smo cimeri, i tu noć smo se konstantno budili, kao pitali jedan drugog da li je istina, jeste, vrati se, spavaj.“
Usledilo je sedmo mesto na Olimpijskim igrama u Londonu, a zatim, kao kruna karijere, titula prvaka Evrope u Geteborgu.
„Moram da priznam da nisam očekivao da ću biti tako blizu medalje u Londonu, tu je možda greška i mene i mog tima. Zadovoljio sam se osvajanjem bronzane medalje u Helsinkiju, nekako nisam bio gladan, a trebalo je da budem. U sportu mora čovek da bude malo egomanijak, da poštuješ druge ali ne rezultatski, da govoriš sebi da ćeš pobediti. To nisam radio. Meni recimo u Londonu nije odgovaralo to što su kvalifikacije i finale bili istog dana. Ujutru oko 10 sati su bile kvalifikacije, što znači ustaneš u pet, doručkuješ, kreneš od Olimpijskog sela ka stadionu… Imao sam sreće što mi je bio dovoljan jedan hitac za finale. Spakovao se, putovao nazad do sela, odmorio malo, ručao, vratio se na stadion. I kao da više od toga nisam želeo. Bio mi je potreban jedan inspirativan hitac da uzmem medalju. Da sam recimo bio šampion Evrope ranije, imao bih samopouzdanja za medajlu. Nisam veorovao u sebe. Ali, sve u Londonu je proizvelo lančanu reakciju, pa sam 2013. godine lako osvojio titulu prvaka Evrope.“
Iz svoje bogate riznice i četiri olimpijska učešća posebno je izdvojio dva – londonsko, gde se fotografisao sa Ronaldinjom, i ono iz Rio de Žaneira, 2016. godine, zbog Novaka Đokovića.
„Tada sam recimo video koliko je to veliko, tu su bili u Olimpijskom selu svi sportisti, pa Kobi Brajant, Lebron Džejms, ovamo Leo Mesi, Ronaldinjo… Imam recimo sliku sa Ronaldinjom, ostali su bili okruženi obezbeđenjem i to. U Riju sam sreo i Novaka Đokovića kad sam doputovao, i to nakon što je ispao u prvom kolu. Malo pre toga na Evropskom prvenstvu u Amsterdamu sam izgubio medalju, jer sam patikom zakačio slučajno drvo ispred, i ispalo da sam prestupio. Samo sam projurio pored novinara, nisam davao izjave, ništa, jer nisam uzeo evorpsku medalju. Novak izgubi u prvom kolu Igara, priđe mi posle toga, pita me kako sam, kako sam putovao, kad je takmičenje. Eto koliko je veliki, prosto je prihvatio to tako kako je, a ja nisam mogao da se sastavim jer sam napravio tu grešku.“
U Pariz prošlog leta nije otišao zbog problema sa povredom, ali ga je malo delilo od još jednog nastupa na OI.
„Celo proleće sam bio unutar kvote, nisam se takmičio neko vreme jer sam bio povređen. Počeo sam polako da padam na listi, padnem na 32. mesto, shvatim da moram da se takmičim. Bilo je dovoljno da bacim neki prosečan rezultat, mogao sam i više, a onda dobijem napad slepog creva, odem da ležim u „Dragiše Mišovića“, ne odem ni u Španiju ni u Francusku ni u Švajcarsku, i tako Asmir Kolašinac, dan nakon objave spiska, bude 33.“
Nakon toga doneta je odluka o oproštaju.
„Tada je već bilo sve jasno, kad sam video kada će biti održan miting u Beogradu, odlučio sam da se tu oprostim. Nisam želeo da to ide preko Instagrama, Fejsbuka… Želeo sam da me ljudi vide poslednji put kako bacam, da to bude pred navijačima.“
Na pitanje da sumira utiske sa svoja četiri olimpijska učešća, Kolašinac je istakao da su najbolji utisak ostavile OI u Pekingu, ali je ipak najjača uspomena zabeležena u Rio de Žaneiru:
„Najbolje organizovane bile su u Pekingu, imao sam ljude recimo koji su mi posle svakog bacanja vraćali i čistili kuglu. U Londonu smo recimo konstantno gledali da li će kiša, što baš ume da utiče na sve, ali i tu je sve bilo lepo organizovano. A za Rio… Ja sam otišao tamo neke dve nedelje ranije kako bih se aklimatizovao, pripremio… To se ispostavilo kao greška, jer je hrana bila veoma loša, organizacija bila loša… Od naše zgrade do improvizovane autobuske stanice išli smo po 20 minuta pešaka, i nismo imali prevoz, što baš ume da umori. Nije bilo prevoza unutar sela. Hrana je bila užasna do pred sam početak turnira, pa je ta želja da budem pripremljen što bolje izazvala kontraefekat. Tada sam bio 13. A pamtim recimo da su nas, dok smo putovali ka stadionu, vojska pravila i čuvala, ispred nas je išlo jedno vozilo, iza nas drugo sa onim velikm mitraljezom, jer smo prolazili pored favela. I imao sam dozu straha, šta će da bude ako nas napadnu? To mi je ostalo u najvećem sećanju.“
Usledio je osvrt na najsvežiju, ali u ovom trenutku i najbolniju temu za proslavljenog atletičara – trenutak oproštaja:
„Plakao sam kao kiša. Počele su suze već kad sam najavljen, kad je počeo aplauz… Iako sam govorio sebi samo da izdržim još ovo takmičenje, pa ću plakati kod kuće. U suštini, za mene je to tužan momenat, jer mogu da budem ponosan, svestan da to mora da se dogodi, ali… Mnogi sportisti su završili karijeru bez da su znali da im je to poslednji nastup. Ja sam doneo takvu odluku, i mesecima sam se pripremao, i govorio sebi samo da me ljudi ne vide kako plačem, međutim, kada sam uzeo kuglu poslednji put… I sad se naježim kad se setim, još kad sam najavljen uz „poslednji put“…. Nisam želeo da prestupim, da ne bude da sam prestupio poslednji hitac, pa sam sve to polako, prebacio sam 19 metara. Podigao ruke. Počeli su svi da me grle, neki su zbog mene i počeli da treniraju zbog mene, recimo Poljak Konrad Bukovecki koji mi je rekao da je gledajući mene počeo da trenira, a sada je doživeo da se takmiči na mom oproštaju. Zahvalio se publici, krenuo da uzmem torbu, a onda krenulo „A sad adio“… Neverovatno je bilo. Ja recimo nisam ni video sve, a onda mi prišao Mihail Dudaš, zagrlio me… U suštini, za mene težak momenat, tužan, pogotovo dan-dva posle toga, kad shvatiš realnost. Imao sam neku grižu savesti, kao da više nisam koristan, ne znam šta da radim više. Sad želim da radim nešto u čemu ću biti srećan, i imati vremena za sebe i za bližnje, što mi je tokom karijere najviše i nedostajalo. Još sam u periodu adaptacije, a što pre krenem u realizaciju nekih novih stvari, verujem da će taj deo tuge proći.“
A za kraj, Kolašinac je na pitanje da li veruje da li će se u nekoj drugoj ulozi vratiti na Olimpijske igre, otkrio da bi to voleo i to kao trener.
„Lepo je sve, da si i komentator i selektor i sve, ali tu se baviš onim okolnim stvarima… Ovako si direktno uključen u takmičenje“, zaključio je Kolašinac.
