Talačka kriza u Partizanu

U univerzumu u kojem zapravo živimo košarka je na košarkaškoj utakmici bila skoro pa nebitna stvar. U prvom planu bilo je sve ono što se dešavalo oko terena i na samim tribinama.

Dobili smo tako neku vrstu postapokaliptičnog crno-belog sveta nakon odlaska sa scene Željka Obradovića, a klub se u ovom trenutku nalazi u nekoj vrsti talačke krize.

Šahovski rečeno, Partizan je u pat-poziciji.

Željko je, bar za sada, definitivno otišao iz Partizana i bilo je jasno da će to biti bolan trenutak za sve kojima je crno-bela boja u srcu. Ipak, čini se da su neke stvari mogle i morale da budu predupređene i da umesto scena u kojima se zviždi i u kojima se vređaju igrači, sve završi samo na čistoj emociji zbog odlaska najvećeg i najomiljenijeg trenerа u istoriji nekog kluba.

Svemu tome doprinelo je javno obraćanje prvog čoveka Partizana Ostoja Mijailović, pre emotivnog izlaganja Željka Obradovića. Da ostavimo po strani sve insajderske informacije koje su se mogle pročitati i tumačenja šta se zaista dogodilo u trenutku kada je Obradović podneo ostavku i da se držimo zvaničnih obraćanja predsednika kluba i dojučerašnjeg trenera, jasno je kako je sve krenulo naopako.

U pokušaju, koji sada deluje kao najgori krizni menadžment, Mijailović je u kobajagi odbrani Željka Obradovića bacio igrače pod autobus. Iako nikoga nije posebno imenovao i direktno optužio, svojim pričama o crnim listama, psovanju trenera i pretnjama otkazima — i to sve kroz prizmu onoga što mu je rekao Željko — gotovo da je poručio: „Igrači su krivi za sve“.

Kao prvi čovek kluba i neko ko je odgovoran da ga vodi u najboljem interesu, nije smeo sebi da dozvoli takav istup, bar ne kada je u pitanju tim koji će i dalje igrati pod grbom crno-belih, ma kakva percepcija bila javnosti.

Nakon što je već samoinicijativno odlučio da javno istupi i prihvati ostavku Željka Obradovića, odlučio je da u populističkom maniru, kada je video reakciju navijača, pokuša da krivicu svali na nekog trećeg. Ako je već došlo do raskola na relaciji sa trenerom, ma kakva bila njegova aura, nije smelo da dođe do toga da se žrtvuju igrači, čak i da su priče o bušenju trenera u potpunosti tačne.

Jer, sam Željko Obradović nikoga nije imenovao, niti je u svom završnom govoru upirao prst i kritikovao igrače, već je pozvao na podršku ekipi. Ako bi se kao njegov greh uzela to što je nekoliko nedelja ranije pričom o mobilnim telefonima i javnim obraćanjem da ga igrači ne slušaju stvorio podlogu za masovnu kritiku — što je potpuno legitimna stvar — Željko posle svega više nije u Partizanu.

Preuzeo je odgovornost za gubitak svlačionice, otišao iz kluba, a na predsedniku je bilo da u takvoj varijanti, umesto sondiranja javnog mnjenja u stilu vrhuške partije čiji je član, zaštiti tim umesto što ga je pustio niz vodu.

Umesto toga, svojim potezima, nastupima i saopštenjima doveo je do još većeg raskola, a da nije stvar samo u navijačima i treneru, pokazuje i to što su i neki članovi Upravnog odbora za koje je tvrdio da su jednoglasno uz njega — napustili klub.

Željko Obradović sigurno snosi krivicu za deo situacije, snose je i navijači u neku ruku zbog toga što emocije preovlađuju razum kada to ne bi trebalo, ali je najviše od svih snosi Ostoja Mijailović lično.

I da bi se kriza rešila, on treba da ode. Partizan nije njegovo privatno vlasništvo, upitno je i koliki je njegov stvarni doprinos usponu kluba, a nema više ni podršku navijača, niti svih struktura u klubu. Da li će se Željko Obradović vratiti u klub — više ne menja na stvari. Ostoja Mijailović je u ovom trenutku problem, a ne rešenje, i njegov odlazak je prvi korak u procesu ozdravljenja kluba.

A što bi rekao veliki Vladislav Petković Dis u čuvenim stihovima „Naši dani“ — Ostala nam još prašina na hartiji, k’o jedina uspomena na džinove, sad svu slavu pronađosmo u partiji, pir poruge dohvatio sve sinove.