0
„Burazeru, vidi da ti kažem, za reprezentaciju nije problem. Tu sam ja uvek za Srbiju. I ne treba mi plata. Imam ugovor sa Olimpijakosom“. Ovim rečima, na parkingu jednog atinskog restorana, je veliki Dušan Duda Ivković ispratio Dejana Bodirogu i mene na aerodrom.
Piše: Dragan Đilas, nekadašnji predsednik Košarkaškog saveza Srbije
Nekoliko meseci pre toga je rekao da neće više da vodi reprezentaciju koju je preuzeo posle višegodišnjih neuspeha i doveo do drugog mesta u Evropi i četvrtog na svetu, kad nas je od zlata odvojila jedna od najstrašnijih sudijskih krađa u istoriji košarke – na utakmici polufinala protiv domaćina Turske.
Smatrao je da Košarkaški savez loše radi i odlučio je da ode. Nekoliko meseci kasnije izabran sam na funkciju predsednika Saveza. Napravljen je sjajan tim – Ana Joković, Marina Maljković, Bodiroga, Tomašević, Tarlać, Vuk Mitrović i Andrija Kleut. Falio nam je Duda.
Pričao sam sa njegovom Nenom, koja ga je znala najbolje od svih. Rekla mi je da ga pitam. Bodiroga i ja smo seli u avion za Atinu da ga molimo da promeni odluku. Sačekao nas je, odveo na večeru, pričali smo satima. Uplašeni šta će nam reći nismo se usudili da ga pitamo. Večera se završila, izašli smo iz restorana, došli do kola i kad više nisam znao šta ću, taj veliki gospodin i šmeker je bez ikakvog pitanja rekao tu rečenicu. Na moje veliko hvala je dodao: „I ono što mi KSS duguje nije hitno. Kad budete mogli.“
Takav je bio Duda Ivković.
Bio je veliki trener. Jedan od najvećih na svetu, ali je odnos prema nacionalnom timu za njega uvek bila posebna stvar. Nikad neću zaboraviti Litvaniju 2011, kada smo igrali najbolju košarku na prvenstvu. Na žalost, zbog povreda smo ostali bez dva igrača na poziciji beka (Rašić, Tepić). Bez njih nismo mogli da dobijemo Ruse. Pre toga mi je ispričao ceo put do finala i Olimpijade u Londonu. Na kraju smo igrali nebitnu utakmicu za sedmo mesto. Mislio je da je to poslednja utakmica na klupi reprezentacije. Stajao sam na tribinama dok se intonirala himna. Nena je pored mene plakala, a smeo bih da se zakunem da sam i na njegovom licu video suze. Tada sam shvatio da takav čovek ne može na takav način da se oprosti od reprezentacije kojoj je toliko dao i odlučio sam da mu ponudim da bude tu i za dve godine i da nas vodi u Sloveniji. Bodiroga se složio. Dve godine kasnije u Jesenicama, kada smo strašne Litvance dobili čini mi se preko 15 razlike, cela dvorana, nekoliko hiljada ljudi je ustalo i skandiralo: “Dudo majstore!“
Pročitajte još...
Bili smo prijatelji, viđali se, družili. Bio sam gradonačelnik pet godina. Nikada mi nijednu reč nije rekao o tome da je podneo zahtev za legalizaciju dela kuće koju je napravio na Rospi ćupriji. Na Dedinje nije hteo, iako su mu nudili.
Za to sa legalizacijom sam saznao tek 2017. godine kad su ga Vučićevi tabloidi napali da je„ušao u politiku“ da bi to završio.
Neznalice i loši ljudi.
Nikada Duda Ivković nije bio u politici, ali je uvek imao želju da njegov Beograd bude metropola. Bio je protiv Miloševićeve i protiv Vučićeve politike. I nije to krio.
To ga je koštalo mnogo puta, ali se nikad nije žalio. Borio se za ono u šta je verovao.
U kampanji 2017. dobio je i upalu pluća. I danas mi je u glavi kako Neni i meni priča kako se vratio u dva ujutru iz Kraljeva, a u šest morao da krene za Vranje.
„Buraaazeru, eeeej Vraanje!?U šeeeest ujutru!?“
Ni oproštajnu utakmicu nije mogao da organizuje u Beogradu. Pionir je bio zauzet. Napravio ju je u svom drugom gradu – Atini. Ceo košarkaški svet je bio tu. Svako ko nešto u košarci zaista znači bio je te večeri u glavnom gradu Grčke. Došao je i Novak Đoković.
Nije se ljutio, samo mu je bilo žao.
Ali ni uspeh, ni slava, ni novac koji je zaradio ga nisu promenili ni za pedalj. I dalje je najviše uživao u Krstu, družio se i javljao svojim drugarima iz detinjstva i gledao da svakome pomogne ako ikako može. Svaka njegova priča o Krstu je bila posebna. Jedinstvena. Trajala je, sa puno podpriča, ali je svaka dolazila do kraja.
Voleo je Krst, Radnički i Beograd više od svega. Uz Dragana Nikolića bio najveći simbol tog pravog Beograda koji kao da prestaje da postoji.
Bio je mangup sa stilom, šmeker, svetski čovek, jedan od najboljih trenera u istoriji košarke, patriota i pre svega gospodin čovek.
Bio je Duda Ivković.
BONUS VIDEO: Dušan Duda Ivković – odlazak legende
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
